ZAKON O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJU NA RADU: Obaveze kompanija su uvećane, moraju po zahtevu radnicima da omoguće periodične zdravstvene kontrole kao i da izdaju posebna odobrenja za rad kod visokorizičnih poslova

Na novi Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu ("Sl. glasnik RS", br. 35/2023), koji je usvojen krajem aprila, čekalo se punih 18 godina. Novi propis daje veća ovlašćenja inspektorima, koji sada mogu da izreknu veće novčane kazne.

Obaveze kompanija su takođe uvećane, moraju po zahtevu radnicima da omoguće periodične zdravstvene kontrole kao i da izdaju posebna odobrenja za rad kod visokorizičnih poslova.

Međutim, i dosadašnji zakon pružao je mogućnost za bolju preventivu i oštrije kazne kod propusta, ali je njegova primena bila “mlaka”, što zbog nevelikih potencijala inspekcija rada, dobrih kompanijskih advokata ili političke zaštite poslodavca.

Reagujući na jedan od ovogodišnjih protesta organizovanih zbog povreda i pogibije radnika, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navelo je podatak da su “inspektori rada u toku 2022. godine obavili 982 inspekcijska nadzora povodom smrtnih, teških sa smrtnim, teških, kolektivnih i lakih povreda na radu, kojih je 10 odsto manje nego u 2021. godini, kada je izvršeno 1.096 nadzora povodom prijavljenih povreda na radu”.

Usledio je zaključak da je “mehanizam kontrole od strane inspektora rada doprineo unapređenju sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu kod poslodavaca”.

Ali, tako izvučeni brojevi ne objašnjavaju druge podatke preuzete sa zvaničnog sajta tog Ministarstva, takođe iz izveštaja Inspektorata za rad a na osnovu evidencije Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja: u 2021. registrovano je 21.058 povreda na radu, od kojih je 17.558 lakših, 3.455 teških i 45 sa smrtnim ishodom, dok su u godini za nama zabeležene 21.864 povrede i to 18.328 lakših, 3.472 teže a poginula su 64 radnika, piše Biznis i finansije.

Ni mere koje su inspekcije preduzele niti njihov epilog, ne ulivaju poverenje da će kaznena politika u praksi naterati poslodavce na odgovornije ponašanje i brigu za bezbednost zaposlenih.

Prema istom izveštaju, inspektori su u prošloj godini iz domena bezbednosti na radu podneli 1.324 zahteva za pokretanje prekršajne odgovornosti, prvostepeni postupak okončan je u 807 predmeta od kojih neki potiču i iz ranijih godina.

Ukupan iznos za izrečene novčane kazne iznosio je 77,2 miliona dinara ili u proseku oko 136.000 dinara, izrečeno je 67 opomena, zastarela su 125 postupaka, odbačeno osam zahteva, pet postupaka je prekinuto a inspektori su u svega 12 uložili žalbu.

“Oko jedne trećine postupaka protiv poslodavaca zastari, dok se u onima koji se završe utvrđivanjem odgovornosti često izriču novčane kazne koje su na propisanom minimumu, ili čak ispod njega. Zato se poslodavcima isplati da ’uštede’ na radnicima na svaki način, potpuno svesni da time krše zakon, jer kroz prekršajni postupak plaćaju samo jedan deo vrednosti koje su zakinuli nepoštovanjem zakona”, kaže Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda.

Ništa ubedljivija nije ni statistika malobrojnih krivičnih prijava, takođe data u izveštaju Inspektorata a na osnovu podataka tužilaštava. Naime, u prošloj godini podneto je 46 krivičnih prijava zbog propusta u zaštiti koji su rezultirali teškim ili smrtnim povredama radnika, čemu treba dodati i 57 predmeta koji su bili u radu tužilaštava iz prethodnih perioda. Od tog ukupnog broja odbačeno je 40, uključujući i četiri koja su završena oportunitetom, u pet slučajeva optuženo je lice zaduženo za bezbednost a izrečena je i (samo) jedna zatvorska kazna, dok ostale prijave tužioci i dalje istražuju.

I podaci o sudskoj završnici su poražavajući. Mario Reljanović ističe da je u periodu od 2017. zaključno sa 2021. za najteže delo u ovoj oblasti koje podrazumeva tešku povredu ili smrt radnika, osuđeno 45 lica, od čega samo devet na kaznu zatvora, dok je najveći broj dobio uslovnu osudu (53 odsto) ili kućni zatvor (27 procenata). U sedam od pomenutih devet slučajeva, zatvorska kazna izrečena je u trajanju od šest do 12 meseci. Ukoliko se posmatraju samo slučajevi u kojima se sudilo zbog smrti radnika (jednog ili više), statistika je još poraznija.

“U petogodišnjem periodu smrtno je stradalo 256 radnika, a zatvorska kazna izrečena je samo za osam lica, uslovna osuda za 17 i kućni zatvor za 11 osoba. Dakle, samo je ukupno 36 lica osuđeno, a kazna zatvora se u posmatranom periodu izriče samo u tri odsto slučajeva kada dođe do smrti radnika. Ako se posmatra statistika, osuda za osnovno krivično delo ’Nepreduzimanje mera zaštite na radu’, dolazi se do katastrofalnih zaključaka: u periodu od 2016. do 2021. godina nije optuženo nijedno lice, a u periodu od 2012. do 2021. godina zatvorska kazna je izrečena samo jednom prilikom, a ukupno su osuđena tri lica. U istom periodu nastalo je hiljade povreda na radu zbog izostanka sredstava i mera zaštite radnika, odnosno postojalo je više hiljada prilika da se pokrene krivični postupak za ovo krivično delo”, ukazuje Reljanović.

Objašnjava da postoji nekoliko razloga zašto je dolazilo do malog broja osuda. Jedan je taj što inspektori rada izlaze na mesto događaja bez odlaganja samo ukoliko je u pitanju smrtni ishod povrede na radu. U drugim slučajevima postoji vremenski razmak između događaja i vršenja nadzora. U tom periodu poslodavci mogu “preurediti” mesto izvršenja krivičnog dela na način koji pokazuje da su preduzeli mere zaštite, iako to nije bio slučaj.

“Poslodavci često izlože verziju događaja koja ne ide u prilog stradalim radnicima, na primer da se radnik nalazio na mestu na kojem nije trebalo, da samoinicijativno nije primenjivao mere bezbednosti iako je morao, da je došao na posao pod dejstvom alkohola, i slično. Nisu retki primeri kada ucenjuju druge radnike da daju izjavu kako nisu videli šta se dogodilo u odsudnom trenutku. U takvim okolnostima je javnom tužiocu teško da prikupi dovoljno podataka da uspešno pokrene, odnosno dovrši krivični postupak. Takođe, kaznena politika prema odgovornim licima kod poslodavaca izuzetno je blaga, pa je šansa da se neko osudi na kaznu zatvora za najteže krivično delo u ovoj oblasti minimalna, čak i kada je nastupila smrt radnika zbog propusta u merama obezbeđenja radnog prostora”, ističe on.

Vanredni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Bojan Urdarević, kaže da je broj povreda i veći nego što to pokazuju podaci Ministarstva, jer se one dešavaju i u slučajevima kada su angažovani, za statistiku nevidljivi, radnici “na crno”, zatim stranci, kod kojih je uz 35.000 sa radnim dozvolama u prošloj godini, bar još 15.000 neprijavljenih. Pravi broj se ne zna, to je domen špekulacija i slobodne procene, pa nema ni argumenata za dokazivanje o stvarnom obimu povreda na radu.

Ističe da se ne zna ni stepen u kome ta kategorija radnika uspeva da ostvari svoja prava, jer poslodavac sigurno neće prijaviti povredu neprijavljenog radnika. U sličan položaj mogu dospeti i lica koja se angažuju “na lizing”, jer iako po zakonu imaju ista prava kao i uporedivi radnici u istoj firmi, problem nastaje kad uporedivih radnika nema.

“To bi trebalo da bude predmet rada inspekcija, ali su one ne samo nepopunjene, nego je upitan i kvalitet njihovog rada. Ni sami ne shvataju potrebu da ih je više i da su bolje edukovani za prepoznavanje rada na crno, ali i oblika nasilja na poslu koji često izaziva stres kod zaposlenih. To takođe može biti uzrok ugrožavanja zdravlja radnika pa i fatalnog ishoda, ali dobri advokati imaju načina da zaštite poslodavca. Izazov je dokazati da postoji uzročno-posledična veza između smrtnog slučaja i obavljanja posla, jer je stres sveprisutan i ne može se uvek utvrditi da li je vezan za porodicu, privatan život ili proces rada”, objašnjava Urdarević.

On dodaje da bi možda jedno od rešenja bilo uspostavljanje “crnih lista” kompanija koje ne poštuju radnička prava, ali priznaje da ih je imalo Ministarstvo građevinarstva pa se nije videlo da te firme neko sankcioniše. Naprotiv, dešavalo se da preduzeća sa tih spiskova dobijaju poslove čak i na državnim tenderima.

Izvor: Vebsajt Biznis & finansije, Mirjana Stevanović, 05.06.2023.
Naslov: Redakcija