ZAKON O RADU: Godišnji odmor, radno vreme, slobodni dani

U vremenu kada je svakodnevna borba za radno mesto i sigurnu egzistenciju sve prisutnija, mnogi zaposleni zanemaruju ono što bi trebalo da im bude temeljno poznato - svoja prava na radu. Širom Srbije i dalje su prisutni slučajevi gde poslodavci koriste neznanje zaposlenih da bi izbegli zakonske obaveze. Da bi se takve situacije predupredile, stručnjaci i sindikati apeluju: svaki radnik treba da se upozna sa važećim Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), jer mu to znanje može pomoći da zaštiti svoja prava i dostojanstvo na radnom mestu.

Radno vreme i prekovremeni rad

Prema Zakonu o radu, puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno. Ipak, opštim aktom poslodavca može biti utvrđeno i kraće radno vreme, ali ne kraće od 36 časova nedeljno. Svaki angažman ispod punog radnog vremena smatra se nepunim radnim vremenom.

Sve preko 40 časova nedeljno smatra se prekovremenim radom, koji se može zahtevati samo u izuzetnim situacijama: kada nastupi viša sila, naglo povećanje obima posla ili drugi hitni slučajevi. U takvim slučajevima, zaposleni ne može raditi više od 8 prekovremenih sati nedeljno, a ukupno radno vreme (uključujući i redovan rad) ne sme preći 12 sati dnevno.

Pravo na odmor

Zaposleni koji radi najmanje šest časova dnevno ima pravo na 30 minuta odmora u toku radnog dana. Ako radni dan traje između četiri i šest sati, odmor mora trajati najmanje 15 minuta, dok se za rad duži od 10 sati dnevno odmor povećava na najmanje 45 minuta.

Važno je napomenuti da se odmor u toku rada ne može koristiti ni na početku ni na kraju radnog vremena, a sam odmor se uračunava u radno vreme.

Godišnji odmor

Pravo na korišćenje godišnjeg odmora stiče se nakon mesec dana neprekidnog rada kod istog poslodavca. Minimum godišnjeg odmora koji zakon garantuje je 20 radnih dana, a to pravo ne može biti ni uskraćeno ni zamenjeno novcem, osim u slučaju prestanka radnog odnosa.

Dužina godišnjeg odmora može biti uvećana na osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme, kao i drugih kriterijuma definisanih ugovorom ili opštim aktom. Praznici koji padaju tokom godišnjeg odmora ne računaju se u broj dana odmora, a u slučaju privremene sprečenosti za rad (zbog bolesti), korišćenje odmora se prekida i nastavlja po prestanku sprečenosti.

Uvećanja zarade

Zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u sledećim slučajevima:

• Rad na dan praznika: najmanje 110% osnovne zarade
• Noćni rad (ako nije već obračunat u osnovnoj zaradi): najmanje 26%
• Prekovremeni rad: najmanje 26%
• Minuli rad (za svaku godinu rada kod poslodavca): najmanje 0,4% po godini

Ukoliko zaposleni istovremeno ispunjava više osnova za uvećanje, procenti se sabiraju, a osnovicu čini osnovna zarada ugovorena u skladu sa zakonom i pravilnicima poslodavca.

Plaćeno odsustvo

Zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo do pet radnih dana godišnje u slučajevima kao što su: sklapanje braka, porođaj supruge, teža bolest člana uže porodice, i drugi slučajevi predviđeni internim aktima poslodavca.

Dodatno, zakon predviđa još:

• Pet radnih dana u slučaju smrti člana uže porodice
• Dva uzastopna dana za svaki slučaj dobrovoljnog davanja krvi

Članovima uže porodice smatraju se: bračni drug, deca, braća i sestre, roditelji, usvojilac, usvojenik i staratelj.

Bez obzira na opterećenost svakodnevnim poslovnim obavezama svaki zaposleni treba da uloži vreme u upoznavanje sa Zakonom o radu. Time se ne samo štiti od moguće zloupotrebe od strane poslodavca, već i jača lična sigurnost u radnom odnosu.

Izvor: Vebsajt Ozon Media, 05.05.2025.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija