ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU: Odnos krivičnog dela, prekršaja i građansko pravne odgovornosti za štetu u kontekstu realizacije pravozaštitnog zahteva ostvarivanjem osiguranog slučaja

Pravom zaštićena dobra mogu se štiti komplementarno normama kako građanskog, tako i krivičnog prava, pre svega radi efikasnosti pravne zaštite takvih, često najvrednijih ljudskih dobara. Međutim, sa potrebom ove sui generis paralelne pravne zaštite dobara dolazi do izražaja problematika konkurencije primene normi sistema građanskog i krivičnog prava, te samim tim i pitanja odnosa građansko pravne i krivično pravne odgovornosti za učinjenu radnju sa elementima protivpravnosti, što se reflektuje i kroz različite vidove sudskih postupaka u kojima se primenjuju norme korpusa građanskog i krivičnog prava. Ovo naročito dolazi do izražaja kod odštetnih zahteva nastalih realizacijom osiguranog slučaja kada se protiv štetnika vodi krivični ili prekršajni postupak, često jednovremeno sa parničnim postupkom ili kada je neizvestan ishod krivičnog ili prekršajnog postupka. U takvim situacijama sudska veća različito postupaju zavisno od zauzetog stanovišta kao polazne tačke rešavanja datog problema.

Tako, u praksi nema dileme oko primene člana 13 Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 - dr. zakon) koji imperativno propisuje vezanost suda u parničnom postupku za pravnosnažnu osuđujuću presudu suda u pogledu krivično pravne odgovornosti učinioca, što drugim rečima podrazumeva da ako sud u parničnom postupku ima dostavljenu pravnosnažnu osuđujuću presudu krivičnog suda zbog krivičnog dela iz grupe krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, odnosno tzv. saobraćajnih delikata, nesporna je odgovornost štetnika, koja je dakle već utvrđena. U takvoj situaciji sud u parničnom postupku odlučuje samo o visini štete koju odmerava koristeći se zakonskim pravilima i ceneći izvedene dokaze.

Sa druge strane, veće probleme u praksi izazivaju slučajevi kada je tužbom tražena naknada štete nastala realizacijom osiguranog slučaja, ne samo usled saobraćajnog delikta, već i u slučajevima kada je osiguranikovo materijalno dobro oštećeno radnjom koja ima obeležja i krivičnog dela, te mu je njegovo osiguravajuće društvo isplatilo štetu, a krivični postupak je u toku ili je uopšteno neizvestan njegov ishod. Kod takvog stanja stvari najčešće se predlaže prekid parničnog postupka do okončanja krivičnog postupka, što se često obrazlaže time da je postojanje krivičnog dela i krivično pravne odgovornost prethodno pitanje od značaja za odlučivanje o odštetnom zahtevu postavljenom u parničnom postupku, prema članu 12 Zakona o parničnom postupku.

Na ovom mestu, uočeno je različito postupanje sudskih veća, s obzirom da prema jednima, zaista ima uslova za prekid parničnog postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, ukoliko se uzme u obzir navedeni član 13 Zakona o parničnom postupku, dok prema drugima, građansko pravna odgovornost ima širi opseg od krivično pravne, te nema uslova za prekid parničnog postupka do okončanja krivičnog, što je i aktuelni stav drugostepenog suda. Međutim, postavlja se pitanje da li se uvek može odrečito reći i jednostavno doneti odluka da nema uslova za prekid parničnog postupka do okončanja krivičnog, odnosno da je takvo nerešeno prethodno pravno pitanje irelevantno za građansko pravnu odgovornost?

Rešenje postavljenog pitanja valja tražiti pre svega pre svega polazeći od razlike krivično pravne i građansko pravne odgovornosti, ali i od referata tužbe, te predloženih dokaza tokom parničnog postupka i činjenične građe, a sve imajući u vidu svrhu instituta prethodnog pitanja kao takvog.

U svetlu gore iznetog, građansko pravna odgovornost je šira od krivično pravne pre svega jer ona postoji uvek kada je pričinjena šteta, dok krivična odgovornost postoji samo kada je jedna radnja inkriminisana kao krivično delo, zatim krivica u građansko pravnom smislu se posmatra kao protivpravnost, dok se krivica u krivičnom pravu isključivo kvalifikuje kao vinost, odnosno subjektivni odnos učinioca prema svom delu, a takođe sankcija u građanskom pravu je imovinska i svodi se na obavezu naknade štete, dok je sankcija u krivičnom pravu lična i pogađa subjektivno dobro učinioca.

Međutim, uzimajući u obzir navedenu distinkciju između dvaju normi građanskog i krivičnog prava i osobenosti dva vida odgovornosti, mora se uzeti u obzir i tok postupka, koji je sui generis u zavisnosti od činjeničnog stanja. Tako, u slučajevima gde je tužilac osiguravajuće društvo koje je isplatilo štetu svom osiguraniku koja mu je prouzrokovana radnjom sa elementima krivičnog dela, najčešće krađe, a u tužbi je navedeno da je u toku krivični postupak protiv štetnika, ali je neizvestan njegov ishod, bilo da je isti zaista još uvek u toku ili tužilac ne prilaže pravnosnažnu osuđujuću presudu niti združenje krivičnih spisa radi uvida, postavlja se pitanje na koji način se dokazuje i utvrđuje građansko pravna odgovornost štetnika kod takvog stanja stvari? Najčešće se predlaže saslušanje štetnika na okolnost postojanja njihove odgovornosti, međutim, malo je verovatno da će isti priznati postojanje protivpravne radnje, odnosno po pravilu će iskazivati u svoju korist da nisu izvršili delikt.

Kod takvog stanja stvari primenom pravila o teretu dokazivanja tužilac neće uspeti u sporu, a obrazloženje može biti takvo da tužilac nije priložio pravnosnažnu osuđujuću presudu krivičnog suda niti je predložio združivanje spisa krivičnog suda, te je sud bio dužan da postupa u skladu sa načelom efikasnosti i ekonomičnosti i da prvo pokuša da utvrdi građansko pravnu odgovornost kroz rešavanje prethodnog pitanja postojanja krivičnog dela i krivično pravne odgovornosti štetnika, а što sud može utvrditi ukoliko se predloži uvid u krivične spise ili ukoliko se dostavi pravnosnažna osuđujuća presuda krivičnog suda. Objašnjenje za takvo postupanje leži u činjenici da je u ovoj situaciji uslov za ostvarivanje subjektivnih građanskih prava u parničnom postupku izvršenje krivičnog dela, jer radnja izvršenja predstavlja istovremeno i krivično delo i građansko pravni delikt, a pitanje postojanja krivičnog dela predstavlja prethodno pitanje u parničnom postupku u ovom slučaju. Kako je tužilac sam referisao na postojanje krivičnog postupka protiv štetnika, a nije predložio dokaze u vidu pravnosnažne osuđujuće presude niti združenja krivičnih spisa, to sud zasniva odluku na primeni pravila o teretu dokazivanja i po pravilu odbija dokazni predlog za iskaz štetnika iz gore iznetih razloga, obzirom da isti iskazuje u svoju korist, odnosno da nije izvršio štetnu radnju ni krivično delo, a negativne činjenice se ne dokazuju. Ono što je rečeno za krivičnu odgovornost, važi i za prekršaje kao administrativno pravne delikte, te se sve rečeno može primeniti i na utvrđivanje prekršajne odgovornosti u prekršajnom postupku, s tim što sud nije vezan u parničnom postupku za postojanje pravnosnažne osuđujuće presude Prekršajnog suda zbog osobenosti ovih administrativno pravnih delikata, njihovo utvrđivanje i sankcionisanje.

U radu su dakle izneta različita gledišta na rešenje postavljenog problema rešavanja prethodnog pitanja sa stanovišta normi krivičnog i građanskog prava, ali isti nema za cilj da se prikloni jednom ili drugom, već da ukaže da različite perspektive koje se mogu primeniti u zavisnosti od osobenosti činjeničnog stanja i toka parničnog postupka.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu, 14.04.2024.
Naslov: Redakcija