ZAKONI O JAVNOM INFORMISANJU I MEDIJIMA I O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Naknada štete pravnih lica u pravu medija

“Grupa lica poseduje nenovčanu imovinu koja može biti oštećena. Ona je sposobna da trpi moralnu štetu izuzimajući jedino povrede afekcija. Ako pravno lice nema srca, ono ima čast, uvaženje. Usled njihove povrede grupa trpi štetu.”

Ove reči izgovorio je francuski slikar Noel Dorville pre više od sto godina, što nam govori koliko je tema pravne zaštite pravnih lica dugovečna i značajna i koliko je okupirala ne samo pravne blistave umove, već i mnoge druge. Da reči izgovorene pre više od jednog veka nisu tako neaktuelne, već naprotiv, saznaćemo u ovom blogu.

Noel Dorville je pod uticajem organske teorije pravnih lica smatrao da pravna lica zaslužuju novčanu naknadu na ime naknade štete za povrede njihovog društvenog ugleda na isti način kao što tu naknadu sudovi dosuđuju fizičkim licima i da ona treba da vrši istu funkciju koju vrši i u odnosu na fizička lica. Međutim, u današnjoj sudskoj praksi postoje različita stanovišta o tome da li pravna lica imaju ista prava kao i fizička po tom pitanju, te se neminovno javlja kao potreba zauzimanje pravnog stava o tome.

S obzirom da se naša današnja tema bavi zaštitom pravnih lica iz ugla medijskog prava, koja se umnogome razlikuje od zaštite pravnih lica iz ugla npr. privrednog prava, koje vam sigurno prvo pada na pamet kada pomislite na pravna lica uopšte, počećemo od same definicije zakona koji uređuje ovu pravnu oblast.

Definicija zakona

Zakon o javnom informisanju i medijima ("Sl. glasnik RS", br. 92/2023) uređuje pravila o javnom informisanju i obezbeđuje i štiti iznošenje, primanje i razmenu informacija, ideja i mišljenja putem medija u cilju unapređivanja vrednosti demokratskog društva, sprečavanja sukoba i očuvanja mira, sprečavanja govora mržnje i netolerancije, istinitog, blagovremenog, verodostojnog i potpunog informisanja uključujući i informisanje i podizanje nivoa poznavanja ljudskih i manjinskih prava i omogućavanja slobodnog razvoja ličnosti.

Šta je zakonom zabranjena informacija?

Ako se objavljivanjem informacije, odnosno zapisa povređuje pretpostavka nevinosti, zabrana govora mržnje, prava i interesi maloletnika, zabrana javnog izlaganja pornografskog sadržaja, pravo na dostojanstvo ličnosti, pravo na autentičnost, odnosno pravo na privatnost, u skladu sa odredbama ovog zakona, tužbom se može zahtevati:

1) utvrđivanje da je objavljivanjem informacije, odnosno zapisa povređeno pravo, odnosno interes;

2) propuštanje objavljivanja, kao i zabrana ponovnog objavljivanja informacije, odnosno zapisa;

3) predaja zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa (brisanje video zapisa, brisanje audio zapisa, uništenje negativa, odstranjenje iz publikacija i slično).

Svaka od zakonom nabrojanih informacija predstavlja zakonom zabranjenu informaciju usled čijeg objavljivanja, od strane svakog medija, svako lice može da pretrpi štetu. Zbog toga ono pred nadležnim sudom stiče pravo na podnošenje tužbe prema opštim pravilima parničnog postupka.

Ko ima pravo na tužbu i zbog čega?

Pravo na podnošenje tužbe ima lice koje je lično povređeno objavljivanjem informacije, odnosno zapisa. Zakon o javnom informisanju je u ovim postupcima lex specialis, dok je Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020) u ovom parničnom postupku isto jako važan, jer su u njemu sadržana opšta pravila naknade nematerijalne štete. Ova dva zakona čine jednu celinu kada je u pitanju podnošenje tužbe u medijskim sporovima.

Kada je određeno lice povređeno objavljivanjem zakonom zabranjene informacije od strane određenog medija, njemu je povređeno pravo na čast i ugled, a upravo odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima štite ova fundamentalna ljudska prava. Ove odredbe propisuju da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

Pravo na čast i ugled je pravo na poštovanje ljuske časti i zasluženo stečenog ugleda lica. Čast se definiše kao subjektivna kategorija, kao mišljenje koje čovek ima o sebi, kao pripadnik određene društvene sredine ili grupe, čije je vrednosti prihvatio. Ugled je definisan kao objektivna kategorija i predstavlja mišljenje koje sredina i javno mnjenje ima o ličnosti pojedinca. Objavljivanjem zakonom zabranjenih informacija, ova prava bivaju ugrožena i povređeno lice zbog toga trpi duševne bolove, zbog čega ima pravo da zahteva naknadu nematerijalne štete od nadležnog suda.

Prema Zakonu o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 10/2023), viši nadležni sud odlučuje o širenju informacija putem sredstava javnog informisanja. U praksi i zakonodavstvu, ovakva zaštita fizičkim licima je zagarantovana i u njenom ostvarivanju nema nikakvih prepreka.

Pojam naknade štete kod pravnih lica

Međutim, šta je sa pravnim licima u tom slučaju? Ovde je jako važno da razumemo da pravna lica ne mogu trpeti štetu na način kao i fizička. Kao poseban pravni subjekt kada se odvoji od njegovih ljudi – članova, pravno lice nije nikakav poseban biološki organizam snabdeven vlastitom svešću i vlastitim osećanjima i zato nam nedostaju pretpostavke mogućnosti da naknada nematerijalne štete, shvaćena kroz psihičku, odnosno fizičku patnju, ostvari svoju funkciju.

Pravnim licima ne može biti povređeno pravo na čast, budući da je čast jedna subjektivna kategorija, pa je tako strogo vezana za ličnost. Ali, šta je sa objektivnom kategorijom, kategorijom povrede ugleda? Upravo je ona suština našeg interesovanja.

Naime, ugled u društvu pravnog lica može biti umanjen nečijom štetnom radnjom, ali nematerijalna šteta zbog povrede ugleda sama po sebi, opet se sastoji u psihičkim patnjama koje zbog toga nastupaju, a pravno lice, jasno, takve patnje ne oseća. Zbog toga pravno lice ne može sa uspehom da potražuje naknadu nematerijalne štete ni zbog povrede ugleda, jer ne trpi duševnu bol, ali ima na raspolaganju neka druga pravna sredstva.

Kada je reč o pravnom interesu pravnog lica u slučaju povrede ugleda, odnosno o zaštiti njegovog ugleda shvaćenog kroz mišljenje koje treća lica imaju o njemu, pravna sredstva koja služe ostvarenju zaštite ugleda pravnog lica su: objavljivanje odgovora na informaciju, objavljivanje ispravke informacije i objavljivanje presude. Instituti ove pravne zaštite predviđeni su odredbama članova 94, 95 i 131. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Dok se ispravka informacije i objavljivanje presude može zahtevati samo preko nadležnog suda, tako se objavljivanje odgovora na informaciju može tražiti samo vansudskim putem i to pisanim obraćanjem odgovornom uredniku medija.

Kao što smo naveli, zakonom zabranjena informacija je svaka neistinita, nepotpuna ili netačno preneta informacija i pravno lice čiji je ugled povređen takvom informacijom može tužbom, u skladu sa odredbama člana 95. Zakona o javnom informisanju i medijima, zahtevati da sud odgovornom uredniku naredi da, bez naknade, objavi ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete ili da pak, od odgovornog urednika vansudskim putem, u skladu sa odredbama člana 94. Zakona o javnom informisanju i medijima, zahteva objavljivanje odgovora na takvu informaciju. Odgovor na informaciju predstavlja osporavanje neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije i sadrži istinitu, potpunu i tačno prenetu informaciju od strane pravnog lica.

Pravno lice može zahtevati i objavljivanje presude u parnicama po tužbi za ispravku zakonom zabranjene informacije. Po zahtevu pravnog lica u parnicama po tužbi iz člana 112, 123. i 130. Zakona o javnom informisanju i medijima, sud nalaže odgovornom uredniku da pravnosnažnu presudu objavi bez komentara i bez odlaganja, o svom trošku, a najkasnije u drugom narednom broju novina, odnosno u drugoj narednoj radio ili televizijskoj emisiji od dana kada je presuda postala pravnosnažna i izvršna i na taj način takođe uspešno štiti svoje povređeno pravo, ali ovoga puta - merama publiciteta.

Ko u pravnom licu ima pravo na tužbu i zbog čega?

Pravo na podnošenje ove tužbe ima lice koje je lično povređeno objavljivanjem informacije, odnosno zapisa. To može pre svega biti zakonski zastupnik pravnog lica, kao njegova personifikacija ili učesnik pravnog lica (član, organ, zaposleni), koji ima pravo na samostalan odgovor i ispravku, ako se objavljena informacija odnosi kako na pravno lice tako i lično na učesnika. Ako je pravno lice na koje se odnosi informacija prestalo da postoji, pravo na odgovor i ispravku, imaju učesnici u pravnom licu. Napadom na ugled pravnog lica napada se i na ugled njegovih članova, odnosno rukovodilaca. Interes članova, odnosno rukovodilaca pravnog lica je zaštita društvenog ugleda pravnog lica i njegova rehabilitacija.

Dakle, u teoriji i praksi, pravnim licima se, priznaje zaštita zbog povređenog ugleda u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima. Možda na neki način u ograničenom obimu, ali ona ipak postoji. Pravnim licima ne naknađuje se pretrpljena nematerijalna šteta za fizički bol i povredu afekcija, budući da ovi oblici nematerijalne štete pretpostavljaju fizičku ličnost, ali pravno lice ipak ima pravo na zaštitu svog ugleda iz vizure medijskog prava. I to je zaštita koja postoji zbog, uglavnom, one štete koja je posledica povrede društvene strane moralne imovine – društvenog ugleda i reputacije pravnog lica.

Na prvi pogled se čini da zakon nije veoma blagonaklon prema pravnim licima, međutim, pitanje naknade nematerijalne štete za pravna lica nije samo pitanje parničnih postupaka koji se vode prema odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima, već je to jedno veoma opširno i važno pravno pitanje koje neminovno zaslužuje veliku pažnju.

Zato i završavamo ovu temu rečima Noela Dorvilla koji je isto smatrao da: “Pravnim licima mi priznajemo jednu realnu ličnost i vlastitu volju za život… Tamo gde se priznaje jedna svesna volja sposobna da učini zlo, mora se priznati jedan živi organizam, sposoban da oseća zla koja ga pogađaju, sposoban da koristi naknadu koja mu je dodeljena.”

Izvor: Vebsajt USAID-ovog projekta ‘Pravda za sve’, Otvorena vrata pravosuđa, Dejana Ukropina – Advokatica, 11.12.2024.
Naslov: Redakcija