Poreskopravne implikacije u poslovanju privrednih subjekata

Redakcija časopisa "Pravo u privredi i pravosuđu" razgovara sa doktorom Svetislavom Kostićem, profesorom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu o pitanjima iz oblasti poreskog prava, oporezivanja fizičkih lica i preduzetnika, postojećim poreskim olaškicama, kao i o aktuelnim temama upotrebe veštačke inteligencije u pravu i ograničenju visine zakupnine stanova.

Recite nam nešto više o sebi i oblasti prava kojom se bavite?

Ja sam vanredni profesor poreskog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Poreskim pravom se bavim od prvog dana mog profesionalnog života i to tačno od 1. marta 2004. godine, kada sam po završenom fakultetu počeo da radim u konsultantskoj kući Deloitte. Na Pravni fakultet dolazim u oktobru 2005. godine i počinjem svoju akademsku karijeru, prvo kao asistent-pripravnik, pa zatim kao asistent, docent i sada kao vanredni profesor. Tokom ovih sada još malo pa 20 godina ja sam uvek bio dvostruka ličnost, odnosno istovremeno sam radio u praksi i u nauci, odnosno obrazovanju i čini mi se da mi je ova kombinacija puno pomogla.

Koliko je danas važno da pravnici u privredi poseduju specifična znanja iz oblasti poreskog prava i poreskog računovodstva?

Čini mi se da je ovo sve važnije, odnosno da je uloga poreskog pravnika sve značajnija u privredi, pri čemu dobar poreski pravnik mora da poznaje i poresko računovodstvo. Ovo je negde i prirodna posledica razvoja privrede, usložnjavanja kako poslovnih odnosa, struktura i transakcija, tako i propisa koji ih uređuju. Ovaj proces je negde isti u kojoj god državi da ga posmatrate. U početku porezi su oblast u kojoj dominiraju računovođe, međutim kako se ekonomija razvija tako ova oblast sve više postaje prostor za poreske pravnike, profesionalce koji su u stanju da protumače i primene sve složeniji pravni okvir.

Svedoci smo sve većeg broja propisa koji uređuju poslovanje privrednih subjekata. Koliko je danas otežano pravnicima u privredi da uspostave zakonito poslovanje, u kojoj meri uvećanje propisa otežava poslovanje i kako vidite rešenje ovog problema?

Mislim da ovo nije toliki izazov za pravnike, koliko za poslovne ljude koji na njih i njihove savete moraju da se oslone. Ja ne mislim da je uvećanje propisa u smislu broja slovnih znakova koji sadrže problem sâm po sebi. Svaki pravnik zna da lapidaran propis otvara mnogo prostora za tumačenje, pa je tako uvećanje propisa često upravo posledica zahteva privrede da se on suzi i da se obezbedi ujednačena primena prava. Moderne tehnologije će omogućiti neko olakšanje ali mislim da nije realno očekivati da se obim propisa u budućnosti smanjuje, naprotiv očekujem upravo suprotno.

Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji je pretrpeo izmene i dopune više od 10 puta. Koliko česte izmene poreskih propisa utiču na pravnu sigurnost i privredno poslovanje u Srbiji?

Prvo mala ispravka. Nije više od 10 puta. ZPPPA je od svog uvođenja pretrpeo izmene i dopune tačno 28 puta. Međutim, iako ne bih da zvučim kao đavolji advokat, menjati poreske propise jednom na godišnjem nivou uopšte nije nešto neuobičajeno ako se gledaju druge države na svetu. Ja mislim da mi imamo jedan drugi problem. Prvo, mnoge od tih izmena su kozmetičke i naš zakonodavac često nema ni hrabrosti, ali ni znanja da otvori neka goruća pitanja. Npr. mi svi znamo da je potrebno rešiti brojna otvorena pitanja koja su povezana sa članom 9. ZPPPA, odnosno sa načelom fakticiteta, ali i pored 28 prilika za poslednjih 22 godine, zakonodavac nije ni pokušao da pristupi izmenama i dopunama ove odredbe. Takođe, temelji našeg poreskog sistema u oblasti neposrednih poreza (porez na dohodak, porez na dobit, porezi na imovinu) postavljeni su pre više od 30 godina. Struktura poreskog postupka pre sada 22 godine. PDV smo uveli pre 19 godina. Za sve ove godine mi nismo bili u stanju ni da otpočnemo razgovor o nekoj široj reformi za koju znamo da nam je preko potrebna, pre svega u domenu oporezivanja dohotka građana, sistema obaveznog socijalnog osiguranja i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, oporezivanja imovine, ali i nasleđa i poklona. Drugim rečima, sve više naši poreski propisi izgledaju kao odelo koje je od prevelikog broja krpljenja izgubilo svoj inicijalni oblik i više nije za nas. Vreme je da počnemo da pričamo o novom odelu.

Koje poreske olakšice (za isplatu zarada) su se prema vašem mišljenju pokazale opravdanim, a koje nisu imale značaja u praksi?

Kada su u pitanju olakšice vezane za smanjenje fiskalnog opterećenja na zarade zaposlenih mislim da treba jako voditi računa o tome šta je cilj koji se tim merama hoće postići. U prošlosti ove olakšice su primarno bile usmerene na smanjenje troška zaposlenih za poslodavce, gde je primarni cilj bio da korist od olakšice uživa poslodavac, zašto što je nekada naš najveći problem bila veoma visoka nezaposlenost. Trebalo je podstaći otvaranje novih radnih mesta da bi se ljudi zaposlili. Taj problem u Srbiji više ne postoji. Naprotiv, naš ključni problem je sve više nedostatak radne snage u rastućem broju sektora naše privrede. To znači da je nama sada pre svega cilj ne toliko da smanjimo trošak zaposlenih za poslodavce, već da to ima smisla samo ako se na taj način njemu omogućava da zaposlenim poveća neto zarade i na taj način zadrži radnu snagu u zemlji ili je privuče iz inostranstva. Mi smo pogrešnom politikom zapostavljanja prava radnika i njihovih interesa doveli do toga da je položaj sve većeg broja poslodavaca ugrožen i to iz prostog razloga što nema onih kojima bi oni mogli da daju posao. Tako da ja mislim da olakšice na terenu zarada zaposlenih danas imaju smisla samo ako se njima dovodi do povećanja neto zarada zaposlenih.

Trenutno ne postoje olakšice koje mogu koristiti sami preduzetnici kao lica koja obavljaju samostalnu delatnost. Da li mislite da bi uvođenje poreskih olakšica za novoosnovane preduzetnike bilo od koristi i podstaklo razvoj preduzetništva?

Preduzetnici su trenutno najdiskriminisanija grupa poreskih obveznika. Npr. samo oni nemaju pravo na neoporezivi minimum - i zaposleni i od skora frilenseri ga imaju. Naročito je nepravedan položaj preduzetnica i to pre svega u domenu zaštite materinstva. Ja mislim da bi mi morali da u najmanju ruku izjednačimo položaj preduzetnika sa ostalim poreskim obveznicima. Što se tiče poreskih olakšica tu bih bio oprezniji. U postojećim uslovima ima mesta za njih samo ako možemo jasno da odredimo koji tačno cilj hoćemo da postignemo. Plaćanje poreza je sastavni deo poslovnog okruženja hiljadama godina tako da se ono mora uzeti u obzir kada se neko opredeljuje za preduzetnički put.

Da li su trenutne stope poreza i doprinosa na zarade veliko fiskalno opterećenje za poslodavce? Da li bi i trebalo menjati dosadašnji sistem oporezivanja zarada? Ako da, na koji način?

Ja ne mislim da je fiskalno opterećenje veliko. Ono je u proseku zemalja koje su slične nama. Takođe, mi nikako da naučimo da porezi i doprinosi koji se plaćaju od strane poslodavaca pripadaju zaposlenima. To su njihove pare, a poslodavac u njihovo ime i za njihov račun uplaćuje novac državi. Iz tog novca se finansiraju osnovne potrebe jednog civilizovanog društva, kao što su npr. zdravstvo ili penzije. Konačno moram da priznam da ja nikada nisam do kraja shvatao tu mantru oko visine fiskalnog opterećenja. Naime, ono što je ključno nije nikakvo imaginarno fiskalno opterećenje, već ukupan trošak zaposlenog. Tzv. bruto II. Npr. mi imamo fiskalno opterećenje od 60%. Bruto II za nekog zaposlenog je 1.500 EUR. Takav isti zaposleni, za isti rad, pod istim uslovima u drugoj zemlji, gde je fiskalno opterećenje npr. 10% ima bruto II zaradu od 3.000 EUR (fiskalno opterećenje može da bude i 0% kao npr. u Ujedinjenim Arapskim Emiratima). Ali iako je u drugoj zemlji fiskalno opterećenje šest puta manje, opet je zaposleni za poslodavca dva puta skuplji, odnosno opet je mnogo konkurentnija država sa većim fiskalnim opterećenjem. Da ponovim, u postojećim uslovima nama je prvorazredni interes povećanje zarada zaposlenih, a ne smanjenje fiskalnog opterećenja. Tj. smanjenje fiskalnog opterećenja ima smisla samo ako dovodi do povećanja zarada zaposlenih. Što se tiče menjanja dosadašnjeg sistema oporezivanja zarada mislim da bi takvu promenu trebalo sprovoditi samo kroz sveobuhvatnu reformu sistema oporezivanja dohotka građana i obavezne socijalne zaštite, odnosno doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Treba postojeći sistem zameniti jednim sveobuhvatnim i daleko pravičnijim porezom na dohodak i osavremeniti sistem obaveznog socijalnog osiguranja.

Šta mislite da li bi bilo korisno da se uvedu neka stimulativna davanja za zaposlene, koja bi bila izuzeta od oporezivanja, kao na primer neoporezivi iznos za višenamenske vaučere (godišnji neoporezivi iznos) koje poslodavac daje zaposlenima za kupovinu robe i usluga široke potrošnje u zemlji?

Ja bih bio veoma protiv takvih predloga, jer su oni otvoreni prostor za zloupotrebe, pa i za korupciju. Neka poslodavac isplati zaposlenom novac koji je ovaj zaradio, pa neka zaposleni sâm odluči kako će da troši svoj novac. Druga je priča kada se radi o stimulativnim davanjima u vidu akcija ili udela poslodavca ili sa poslodavcem povezanog lica. Tu mislim da bi bilo dobro da se radi na edukaciji domaćih poslodavaca da više koriste ove mehanizme za koje je u Srbiji predviđen veoma povoljan poreski režim.

U javnosti ste izneli predlog o ograničenju visine zakupnine stanova. Vaš predlog je kritikovan u javnosti kao ponovno „uvođenje stanarskog prava” i ograničenje prava svojine. Da li smatrate da je neophodno da Srbija ima zakon kojim će ograničiti visinu zakupnine stanova i kako bi se takva mera sprovela u praksi? Možete li da nam kažete nešto više o tome kako je visina zakupnine regulisana u stranim pravima, pre svega evropskih zemalja?

Kritike ovog predloga koji je poslanička grupa Zeleno-levog fronta podnela Skupštini Srbije dolazile su uglavnom od onih koji su pravu svojine prišli dosta pojednostavljeno. Pravo svojine uopšte nije ni sveto niti je apsolutno. Ono je uvek povezano i sa nekim ograničenjima. Pri čemu je naša osetljivost dosta selektivna. Npr. oni koji su osporavali ovaj predlog i koji su se zalagali za potpuno slobodno određivanje zakupnina su takođe ljudi koji bi se posvađali sa taksistom ako bi im naplatio više od onoga što je zakonska tarifa. E sad, auto u kome se voze je privatna svojina taksiste pa otkud nam pravo da mu mi određujemo koliko će da nam naplati. A određujemo mu. Ograničavanje visina zakupnina je staro više od sto godina i prisutno je u većini evropskih zemalja. Od Španije, Finske, Nemačke, Austrije, Poljske, Francuske, Holandije, Češke, Švedske, pa do SAD. U Srbiji je prve propise o ograničavanju visina zakupnina donela odmah posle I svetskog rata Vlada Stojana Protića. I uredno su se primenjivali. Ako su mogli oni pre više od 100 godina, mislim da ni za nas danas ovo ne bi bio nerešiv izazov. Jedan od temelja uspeha Beča kao najboljeg mesta za život u Evropi je upravo solidarna stanogradnja i ograničene zakupnine. Inače, iako na prvi pogled deluje kao levičarski predlog on u stvari izrazito pogoduje interesima vlasnika nepokretnosti. Naime, dugoročno investiranje u nepokretnosti ima smisla samo ako se to čini u održivim urbanim sredinama. Dakle, da bi svi ovi silni kvadrati koji se sada zidaju po Beogradu očuvali svoju vrednost ili je uvećali Beograd mora da raste, mora da se razvija, mora da privlači nove stanovnike. On to u ovom trenutku ne čini, naročito ne one koje bi mogao da privuče i zadrži, a to su mladi i obrazovani. Mi smo napravili, vodeći se različitim uporednim iskustvima, jedan detaljan predlog zakona u kome smo se bavili ne samo ograničavanjem zakupnina, nego i stanovanjem uopšte. Što se tiče načina na koji bi se ova mera sprovela to uopšte nije tako komplikovano. Predvideli smo obaveznu notarizaciju ugovora o zakupu nepokretnosti. Pošto je ograničenje zakupnine predviđeno zakonom notar ne bi mogao da overi ugovor o zakupu u kome je predviđena zakupnina veća od one koja bi zakonom bila dozvoljena. A za slučajeve zakupa gde ugovor nije notarizovan predvideli smo veoma velika prava za zakupca, odnosno umesto sadašnje potpune obespravljenosti doveli smo ga u mnogo ravnopravniju poziciju. S druge strane, notarizacija daje zakupodavcu mnogo veću sigurnost u pogledu naplate štete, iseljavanja nesavesnog zakupca ili naplate same zakupnine.

U Vašim radovima pisali ste o migracijama stanovništva. Opšte je poznata činjenica da Srbija ima problem sa tzv. odlivom mozgova. Možete li da nam pojasnite kojim merama poreske politike bi trebalo podstaći povratak iseljenih lica u Srbiju i privući radnosposobne strance?

Ja sam autor jedne naše poreske mere kojima se podsticaji - opet na terenu viših neto zarada, daju ne samo povratnicima, nego i bilo kojim drugim novonaseljenim licima. Radi se o članu 15v Zakona o porezu na dohodak građana. Inspiracija za ovu normu došla je iz holandskog zakonodavstva, ali slične norme imaju i Portugalija i Italija. Veće razmere neposredne primene ova norma je imala u vezi sa prilivom Rusa i Ukrajinaca usled rata u Ukrajini i dosta je dobro poslužila da se oni i njihovi poslodavci odluče da između većeg broja potencijalnih destinacija za preseljenje izaberu Srbiju. Međutim, mislim da poreski propisi imaju samo ograničene mogućnosti da utiču na ovakva kretanja i da je jako važno da radimo na unapređenju opšteg društvenog okruženja u Srbiji, da razmišljamo kako nam izgleda školstvo, zdravstvo, infrastruktura, bezbednost. To su ključne stvari o kojima će razmišljati potencijalni povratnik. Porezi dolaze posle toga.

Veštačka inteligencija je tema koja zaokuplja pažnju kako opšte, tako i pravničke javnosti? Da li mislite da će veštačka inteligencija „preuzeti” poslove od pravnika u budućnosti i u kojoj meri će je koristiti pravnici? Da li bi Srbija trebalo da zakonski reguliše upotrebu veštačke inteligencije?

Veštačka inteligencija će preuzeti, tj. ona već preuzima neke od poslova koje neki pravnici danas obavljaju. Ali mislim da nikada neće uspeti da nas zameni. Barem ne u potpunosti. Naime, veštačka inteligencija ima jedno ozbiljno ograničenje. Ono ne može da bude iracionalno. Ono uvek prati zadati proces. Sav ljudski napredak u stvari je vezan za grešku, za sposobnost da se izađe izvan okvira zadatog procesa. Da se napravi nešto neuobičajeno. Mislim da je naša nesavršenost i iracionalnost naša najveća prednost u odnosu na veštačku inteligenciju.

Srbija bi morala da se ozbiljnije pozabavi ovom oblašću. Npr. u poreskom postupku ako prepustimo algoritmu da nam rešava poreske slučajeve i donosi rešenja kako da se sporimo sa algoritmom? Kako da tužim bota? Sve ovo su pitanja koja su već tu pred nama (npr. godišnji porez na dohodak građana).

Koliko je važno kontinuirano praćenje propisa u privredi?

Za rutinske aktivnosti ono je neophodno. Ali možda je još važnije biti u stanju da se promene razumeju.

Koja je Vaša poruka pravnicima u privredi?

Da se vrate osnovama svog poziva. Ako su im kvaliteti to što znaju zakon napamet ili to što umeju brzo da izbace formu nekog podneska onda su već na putu da ostanu bez posla. Ono što ih čuva jeste sposobnost tumačenja nejasnog, pronalazak rešenja tamo gde se ono jasno ne nudi, da i kad nemaju rešenje umeju da objasne zašto ga nemaju i kako se do njega možda može doći. Kao i da mogu da predvide moguće pravce daljeg razvoja zakonodavstva. Ja sam praktičar u privredi već 20 godina. Bio sam direktor poreskog odeljenja jedne od velikih konsultantskih kuća, radio sam sa izvrsnim advokatima, savetovao velike kompanije. I uvek sam dolazio do istog zaključka - vrhunske prakse nema bez temeljne teorijske podloge. Npr. mi smo sporove pred Upravnim sudom u vezi sa oslobođenjem od PDV prometa struje na AP Kosovo i Metohija dobijali jer smo problem izostanka potvrde Poreske uprave umeli da povežemo sa praksom Vrhovnog suda Srbije u pogledu proglašavanja nestalog lica za umrlo. Druga stvar je da se ne boje da im posao bude zabavan. Mi smo profesija dugog trajanja. Treba raditi ovaj posao 40 godina i te će godine mnogo lepše i bolje proći ako nas ono što radimo veseli.