ČLAN 3. BEČKE KONVENCIJE U MEĐUNARODNIM TRGOVINSKIM ARBITRAŽAMA
Uvod
Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (poznata kao Bečka konvencija) je međunarodna konvencija koja je, zahvaljujući principu autonomne interpretacije koji je u nju utkan u članu 7 stav 2, podobna da bude tumačena tako da ostvari svoju primenu na nove okolnosti. Glavni motiv izrade ove Konvencije bio je uspostavljanje univerzalnog seta pravila koji bi regulisao međunarodne ugovore o prodaji robe. Pravna sigurnost je apsolutni imeprativ u okolnostima neprestanog razvoja međunarodne trgovine, a Bečka konvencija je upravo doneta sa ciljem da se stvori pravna izvesnost i mogućnost efikasne pravne zaštite. Poseban značaj ovoj Konvenciji daje činjenica da se ona veoma često primenjuje u arbitražnoj praksi, te je njena funkcija direktno vezana za arbitražno rešavanje sporova, svuda u svetu. Osnovni uslovi primene Bečke konvencije mogu se svesti na nekoliko kumulativnih uslova, sadržanih u članovima 1 i 6 Konvencije. Prvo, potrebno je da se radi o ugovoru o međunarodnoj prodaji robe, to jest da ugovornici imaju svoja sedišta na teritorijama različitih država; drugo, države u kojima ugovornici imaju svoja sedišta moraju biti države ugovornice Bečke konvencije ili da pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu Bečke konvencije; i treće, potrebno je da ugovornici ugovorom nisu isključili primenu Bečke konvencije.
Nakon člana 2 Bečke konvencije, koji taksativno nabraja na koje se ugovore o prodaji konvencija ne primenjuje, član 3 predstavlja svojevrsni ultima ratio za njenu primenu u graničnim slučajevima - onim slučajevima kod kojih je pravna priroda ugovora višestruka (mešovita), a samim tim je upitna i sama primena Bečke konvencije.
Član 3 reguliše dve situacije. Sa jedne strane, član 3 u stavu 1 predviđa da ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da za drugog izradi ili proizvede određeni proizvod predstavlja ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije. U tom slučaju, ugovornik koji ima da izradi određeni proizvod za drugog je prodavac, nezavisno od toga da li je obavezan da proizvod izradi ručno ili na drugi način. Dakle, u ovom slučaju, radi se o prodaji robe koja u trenutku zaključenja ugovora još uvek ne postoji, već se tek ima izraditi, odnosno proizvesti.
Sa druge strane, stav 2 istog člana bavi se ugovorima koji u sebi sadrže, pored prava i obaveza iz ugovora o prodaji, i obavezu ili obaveze koje se sastoje od određenog rada ili usluge, zbog čega ovakve ugovore nazivamo mešovitim - upravo zbog onih obaveza u njima koje nisu tipične za ugovor o prodaji. Zbog toga, ovakvi sui generis ugovori, čine posebno zanimljivim pitanje primene Bečke konvencije na konkretan mešoviti ugovor, od čega često zavisi i krajnji ishod spora.
Ugovor o isporuci robe koja treba da se izradi ili proizvede
Član 3 stav 1 Bečke konvencije glasi: Ugovorima o prodaji smatraju se i ugovori o isporuci robe koja treba da se izradi ili proizvede, izuzev ako je strana koja je robu naručila preuzela obavezu da isporuči bitan deo materijala potrebnih za tu izradu ili proizvodnju.
Moderna trgovina podrazumeva ne samo prodaju dobara koja su finalizovana kao gotov proizvod u momentu zaključenja ugovora, već i prodaju dobara koja se tek imaju proizvesti, te tako ova vrsta ugovora o prodaji buduće stvari predstavlja tipičan ugovor o prodaji robe.
Ono što je ključno za primenu Bečke konvencije u pogledu ovakvih ugovora, u kojima se jedna strana ugovornica obavezala na izradu, odnosno proizvodnju određene robe, nezavisno od toga da li je u pitanju prodaja po specifikaciji kupca ili proizvodnja generične robe jeste da joj drugi ugovornik ne dostavlja bitan deo materijala potrebnih za tu izradu ili proizvodnju. Ova formulacija zapravo, sa aspekta primene Konvencije, predstavlja svojevrstan negativni uslov za njenu primenu. To znači da je uslov za primenu Konvencije odsustvo snabdevanja prodavca od stranke kupca bitnim delom materijala koji je potreban za stvaranje predmeta kupoprodaje - robe koja je predmet ugovora.
Dakle, nije a priori isključena svaka mogućnost snabdevanja proizvođača (prodavca) nekom vrstom materijala od kojeg bi se sačinio proizvod (roba) koji je predmet ugovora, već samo onog materijala koji predstavlja bitan deo od ukupnog korišćenog materijala za njegovu izradu. Da bi se bolje terminološki razumelo šta predstavlja bitan deo materijala, korisno je osvrnuti se i na inostrane jezičke verzije Bečke konvencije. Tako, engleska verzija Konvencije ovaj uslov formuliše kao substancijalni deo materijala (substantial part of the materials necessary for such production), dok nemački prevod konvencije koristi termin koji bi se mogao prevesti kao znatni, bitan ili esencijalni deo materijala (wesentlicher Teilderfür die Herstellung/Erzeugung notwendigen Stoffe) - u tom smislu se može reći da se ovde zapravo radi o znatnom, substancijalnom, ključnom, krucijalnom, esencijalnom delu materijala koji je neophodan za proizvodnju takve robe.
U sporu, teret dokazivanja da određeni ugovor nije ugovor o prodaji robe je na strani koja tvrdi da ovaj negativan uslov za primenu Bečke konvencije nije ispunjen, odnosno na onoj strani koja tvrdi da je isporučila bitan deo materijala potrebnih za izradu ili proizvodnju robe koja se prodaje. Zbog ovakvog svojevrsnog in favorem conventionis pravila, u potencijalnom sporu bi strana koja pretenduje na primenu Bečke konvencije imala bolju startnu poziciju. Sada, kada znamo da ovakvi ugovori u načelu jesu ugovori o prodaji robe, te da se Konvencija primenjuje u slučaju da se ne dokaže suprotno, potrebno je analizirati detaljno odlučujući pojam od čijeg tumačenja zavisi primena čitave Konvencije - bitnog dela materijala neophodnog za proizvodnju ili izradu robe.
Kriterijumi za definisanje pojma bitnog dela materijala u smislu člana 3 stav 1
Doktrina i praksa su iznedrile kriterijume koji daju odgovor na pitanje šta predstavlja bitan (supstancijalni) deo materijala u smislu člana 3 stav 1 Bečke konvencije. Dva najvažnija kriterijuma koji se pominju su ekonomska vrednost materijala i funkcionalna važnost dela materijala u pogledu kreiranja finalnog proizvoda.
Većina viđenih međunarodnih autora iz ove oblasti preferira test ekonomske vrednosti, te predlaže njegovu primenu kao polaznu tačku. Test ekonomske vrednosti se sastoji u poređenju vrednosti materijala koje je dostavio ugovornik koji naručuje proizvodnju ili izradu određene robe, sa vrednošću ostalih materijala koji su korišćeni za tu proizvodnju ili izradu od strane prodavca (proizvođača), prema vrednosti tih materijala u trenutku zaključenja ugovora. Shodno tome, bitan deo materijala će u tom smislu predstavljati onaj deo materijala čija vrednosti prelazi 50% od ukupne vrednosti materijala koji su korišćeni za proizvodnju ili izradu predmeta kupoprodaje.
Ipak, u pojedinačnom slučaju, ni drugi kriterijum ne bi smeo biti zanemaren. Naime, veoma je važno utvrditi da li je materijal koji je dostavljen proizvođaču od esencijalnog značaja za funkcionisanje proizvoda koji će biti izrađen ili proizveden, pri čemu će često indikacija značaja biti kvantitativno merilo, što je najbolje predstavljenu u primeru broj 2 u nastavku teksta.
Primer 1: Kao primer za prvi kriterijum (ekonomska vrednost materijala) nam može poslužiti slučaj iz arbitražne prakse Arbitražnog tribunala Mađarske komore za industriju i trgovinu u kojem je rešeno u korist primene Bečke konvencije pomoću ekonomskog kriterijuma: U ovom arbitražnom sporu, kupac iz Austrije i prodavac iz Mađarske su se, između ostalog, sporili i u pogledu primene Bečke konvencije na ugovor koji su zaključili. Naime, predmet ugovora o prodaji bilo je dvanaest kontejnera koje je tužilac (prodavac) isporučio tuženom (kupcu), dok je tuženi snabdeo prodavca sa kovanim pratećim elementima za kontejnere koji su bili inkorporirani u kontejnere prilikom njihove izrade. Poređenjem ukupne vrednosti svih pratećih elemenata (23.000 šilinga) sa ukupnom vrednošću kontejnera, bez pratećih elemenata koji su dostavljeni od strane kupca (svaki od kontejnera je vredeo u proseku između 12 i 20.000 šilinga), došlo se do zaključka da ovi prateći elementi ne mogu predstavljati supstancijalni deo finalnog proizvoda. Pošto strane nisu isključile primenu Bečke konvencije, ona je kao deo pozitivnog prava Mađarske, na bazi ovog činjeničnog stanja i tumačenja arbitražnog tribunala, bila primenjena kao merodavno pravo u konkretnom postupku.
Primer 2: Kao primer za drugi kriterijum (funkcionalna važnost dela materijala) mogao bi poslužiti slučaj u kojem je arbitražni tribunal pri Kineskoj međunarodnoj ekonomskoj i trgovinskoj arbitražnoj komisiji, služeći se njime, pozitivno odlučio o primeni Bečke konvencije na konkretan ugovor: Ugovor povodom kojeg je nastao spor je za predmet imao prodaju izvesnih dobara (izostavljeno iz teksta odluke zbog poverljivosti transakcije). Naime, kupac iz Kine (tužilac u sporu) je dostavio određene neophodne sastojke za proizvodnju određene robe koja je predmet ugovora o prodaji, te je tvrdio da samim dostavljanjem tih materijala predmetni ugovor ne predstavlja ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije. Tuženi prodavac iz Singapura je, kako konstatuje arbitražni tribunal, obezbedio je sav ostali (kvantitativno veći) nužan materijal od kojeg je sačinjena roba koja je predmet ugovora o prodaji. Tribunal je ceneći koji je materijal “ključniji” pošao od kvantitativnog merila, budući da su obe strane dostavljale važne elemente za izradu predmeta kupoprodaje. Tribunal je zaključio da se materijal koji je tužilac dostavio ne može smatrati suštinskim u kvantitativnom, a ni funkcionalnom smislu, jer nema veći funkcionalni značaj od ostalih materijala koji su korišćeni u izradi robe, te je zaključeni ugovor je bio tretiran kao ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije.
Sasvim je moguće zamisliti sporove koji izviru iz ugovora o narudžbini određenih proizvoda, koje je moguće izraditi isključivo uz uzajamnu visokotehnološku saradnju oba ugovornika. Moglo bi se tako, kao primer za to, postaviti retoričko pitanje - pod pretpostavkom ispunjenosti svih opštih uslova za primenu Bečke konvencije, da li bi ugovor o prodaji robe u smislu Bečke konvencije bio ugovor u kojem naručilac naručuje od proizvođača robu u vidu vakcina, pritom dostavljajući tom proizvođaču određene biološke (fizičke) komponente koje predstavljaju rezultat istraživanja i razvoja od strane naručioca. Da li bi u tom slučaju određena komponenta vakcine predstavljala bitan deo materijala koji je korišćen u jednom takvom kompleksnom ugovoru?
Odgovor na to, kao i na brojna druga hipotetička i stvarna pitanja koja se mogu pojaviti u praksi, dao bi član 3 u stavu 1. Dakle, Bečka konvencija će se, ukoliko su ispunjeni opšti uslovi njene primene, primeniti po automatizmu i na ugovore kojima se proizvođač obavezuje naručiocu da za njega izradi određenu robu, osim ukoliko naručilac primenom prethodno opisanih kriterijuma ne uspe da dokaže da je dostavio bitan deo materijala za tu proizvodnju.
Situacije u kojima član 3 stav 1 nema primenu
Doktrina i praksa su dodatno protumačile sadržinu člana 3 stav 1. Tako, planovi, know-how, i slične stavke koje kupac dostavlja ili kojima snabdeva prodavca, ne predstavljaju materijale u smislu člana 3 stav 1 Bečke konvencije, čak i kada imaju vrednost koja nadmašuje vrednost materijala koji se koriste u proizvodnji robe. Ovakvo shvatanje predstavlja dominantno moderno stanovište doktrine, iako je u prošlosti bilo i suprotnih odluka.
Tako ugovori o intelektualnim uslugama, poput pripreme naučnog istraživanja, ne spadaju u definiciju robe u smislu ove Konvencije zbog odsustva svojstva pokretnosti i fizičke forme, te su stoga isključeni iz njene primene. Suprotno, ukoliko se radi o fizičkom predmetu koji je samo plod (rezultat) intelektualnog rada, te poseduje nužna svojstva robe (materijalna forma i prenosivost), takav predmet može predstavljati robu u smislu Konvencije.
Iz prethodnog se može zaključiti da će strana u sporu kojoj odgovara primena Bečke konvencije, ponovo imati bolji početni položaj. Čak i ukoliko je u pitanju složeni - moderni ugovor čijim se izvršenjem dostavlja i know-how ili određeni planovi koji su neophodni za izradu robe koja se naručuje, Bečka konvencija može i u tom slučaju biti primenjena, pod uslovom ispunjenosti opštih uslova njene primene.
Mešoviti ugovori
Član 3 stav 2 Bečke konvencije glasi: Ova konvencija se ne primenjuje na ugovore u kojima se pretežni deo obaveza strane koja isporučuje robu sastoji u izvršenju nekog rada ili pružanju nekih usluga.
Stav 2 se bavi takozvanim mešovitim ugovorima, ugovorima koji u sebi sadrže kombinaciju elemenata ugovora o prodaji i ugovora o vršenju određenih usluga ili nekog rada. Najpre, važno je naglasiti da je opšteprihvaćeno da se pod pojmom usluge podrazumevaju i drugi elementi ugovora koji se ne sastoje nužno od usluga u užem smislu, to jest da pojam usluge treba shvatiti u najširem smislu te reči. Upravo je ovaj širi pojam usluge ključan za primenu Bečke konvencije na svakojake mešovite ugovore, posebno one vrste ugovora koji se u budućnosti mogu potencijalno pojaviti. Stav 2 takođe može biti okarakterisan kao negativan uslov za primenu Bečke konvencije u tom smislu što je za njenu primenu neophodno da predmetni ugovorne predstavlja ugovor kojim se pretežno pružaju usluge ili vrši određeni rad. Stoga, u smislu Bečke konvencije, ugovor će predstavljati ugovor o prodaji robe kada roba koja je predmet ugovora čini pretežni deo ugovora, to jest kada ona čini više od 50% ugovora u vreme zaključenja ugovora.
I u ovom slučaju se polazi od pretpostavke primene Bečke konvencije na taj način što je teret dokazivanja da se Konvencija ne primenjuje na onom ugovorniku koji tvrdi da se ugovor pretežno sastoji od usluge ili rada.
Kriterijumi za određivanje pojma pretežnog dela obaveze u smislu člana 3 stav 2
Kriterijum koji je najzastupljeniji u praksi i teoriji je kriterijum ekonomske vrednosti koji sugeriše poređenje vrednosti elemenata (obaveza) ugovora o prodaji robe, sa jedne, i ugovora o pružanju usluga ili rada, sa druge strane, kao da su u pitanju dva odvojena ugovora.
Primer 3: Kao dobar primer nezaobilaznosti primene člana 3 u sporovima predstavlja i slučaj iz prakse Arbitražnog tribunala pri Tribunalu međunarodne trgovinske arbitraže Ruske federacije, u sporu prodavca iz Nemačke i kupca iz Rusije. Konkretnim ugovorom je bila ugovorena prodaja određene opreme, a uz to i izvršenje određenih usluga koje su se sastojale, između ostalog, u obavezi obavljanja nekih građevinskih radova, balansiranju, puštanju u rad opreme, geodetskih i sličnih radova. Ključna tačka sporenja između ove dve strane nije bila zbog same primene Bečke konvencije, već zbog fizičkih nedostataka isporučene robe, ali je Arbitražni tribunal svakako morao da primeni, i u svojoj odluci to i učinio, ekonomski kriterijum poredivši vrednost isporučene opreme sa vrednošću usluga koje su ujedno ugovorene, kako bi uopšte ustanovio da li je Bečka konvencija merodavno pravo u konkretnom arbitražnom sporu. Ovaj slučaj predstavlja dobar primer toga da se analiza člana 3 ne može izbeći u ovakvim ugovorima, ma koji konkretan povod za izbijanje spora bio.
Ipak, drugi kriterijum koji nikako ne bi trebalo zanemariti prilikom analize stava 2 je volja ugovornika. Volja ugovornika se tumači u skladu sa članom 8 Konvencije i može predstavljati, prema nekim autorima dopunski, a u određenim okolnostima i presudni pokazatelj da li određeni ugovor jeste ili nije pretežno ugovor o prodaji robe. Kako je namera, odnosno volja ugovornika kriterijum koji može prevladati ili dopuniti puku ekonomsku računicu, važno je utvrditi da li je u konkretnom ugovoru koji je predmet analize na bilo koji način izražena volja ugovornika spram pravne prirode ugovora, u skladu sa članom 8 Konvencije. Član 8 predviđa dve vrste interpretacionih pravila pomoću kojih se nastoji otkriti prava namera ugovornika. U stavu 1, nalazi se takozvani subjektivni test, dok se u drugom stavu nalazi takozvani objektivni test.
Primer 4: Primer za slučaj u kojem je sud prilikom odlučivanja o prirodi ugovora analizirao volju ugovornika predstavlja i slučaj iz nemačke sudske prakse. U ovom slučaju, predmet ugovora je bila proizvodnja, prodaja i dostava svojevrsnog “krep cilindra”. Sud je analizirao tekst ugovora, te je, pored ostalog, konstatovao da su strane morale biti svesne da je proizvodnja, prodaja, dostava i eventualna instalacija mašine prirodni i sastavni deo ovakvih ugovora u kojima je težište ugovora na samoj robi koja je predmet prodaje. Pored analize vrednosti obaveza u ugovoru (prvi kriterijum), sud se u ovom slučaju osvrnuo, kao na sekundarni kriterijum i na nameru ugovornika, analizirajući tekst ugovora i ostale okolnosti slučaja.
Nadovezujući se na primer o vakcinama koji je dat ranije u tekstu, kao primer mešovite prodaje - zamislimo situaciju u kojoj bi kupac ugovorio sa prodavcem kupovinu određenog broja vakcina, pri čemu bi uz samu prodaju istovremeno bila ugovorena i obaveza prodavca da izvrši određeno istraživanje i razvoj na samim vakcinama, koristeći za te svrhe svoje tehničke kapacitete. U takvom ugovoru bi istovremeno bili prisutni elementi ugovora o prodaji (vakcina) i ugovora o pružanju usluga, koja bi se usluga sastojala u vršenju istraživanja i razvoja vakcina od strane prodavca. Na pitanje da li se na ovakav ili sličan mešoviti ugovor primenjuje Bečka konvencija, adekvatan odgovor bismo mogli iznaći upravo analizom opisanih merila i kriterijuma člana 3 stav 2 Bečke konvencije.
Tumačenje namere ugovornika u pogledu prirode ugovora prema članu 8 Bečke konvencije
Kako je volja ugovornika često ključan kriterijum za razaznavanje prevalentne prirode ugovora, potrebno je osvrnuti se i na član 8 Bečke konvencije, koji svoju primenu u ovom pitanju duguje jednoglasnim stavovima prakse i doktrine.
Subjektivni test, propisan stavom 1 člana 8 sastoji se u tome da će se izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiti u skladu sa njenom namerom kada je druga strana znala tu nameru ili joj ta namera nije mogla biti nepoznata. Prema stavu Apelacionog sudu u Navari, član 8 stav 1 Konvencije, prepoznajući subjektivne kriterijume za tumačenje, poziva na istragu stvarne namere strana, ali isključuje upotrebu dubinskih psiholoških istraga. Stoga, ako su termini korišćeni u ugovoru jasni, moraće im se dati njihovo doslovno značenje, pa stranke kasnije ne mogu tvrditi da njihova neizjavljena namera treba da prevlada.
Objektivni test, propisan stavom 2, nalaže da, čak i ako subjektivna namera ugovornih strana ostaje nejasna, izjave i druga ponašanja jedne strane tumačiće se onako kako bi ih razumelo lice istih svojstava kao druga strana shvatila u istim okolnostima. Takođe, nemački savezni sud je u jednom slučaju utvrdio da uslužni deo ugovora čini njegov pretežni deo ako se nabavka robe vrši samo radi omogućavanja obavljanja usluga. Objektivna namera ugovornika se, dakle, može utvrditi posredno, recimo analizom funkcije koju roba ima u odnosu na uslužnu obavezu koju vrši ugovornik (prodavac) koji je dostavlja. Ukoliko je funkcija robe takva da ona predstavlja puko sredstvo za vršenje ugovorene usluge, onda bi objektivna namera ugovornika pretežno bila usmerena na uslugu kao glavnu svrhu ugovora. Suprotno, ukoliko bi se roba dostavljala radi sebe same, a pritom je ugovoreno i vršenje određene usluge od strane prodavca koja bi za cilj imala omogućavanje funkcionisanja ili stavljanje u pogon određene robe (mašine/stroja), to bi se prema objektivnom tumačenju trebalo kvalifikovati kao ugovor o prodaji.
Član 8 Konvencije otvara vrata širokom spektru instrumenata i pravila koje je iznedrila praksa i doktrina, a putem kojih se nastoji iznaći stvarna volja ugovornika. Prirodu ugovora u spornim slučajevima često može otkriti značenje upotrebljenih izraza i pojedinih ugovornih odredbi, te je pitanje njihovog tumačenja ujedno značajno i za primenu Bečke konvencije na mešovite ugovore. Kao jedan od takvih primera predstavlja pravilo contra proferentem. Doktrina i sudska praksa stoje na stanovištu da contra proferentem interpretaciono pravilo ima svoju primenu i u Bečkoj konvenciji. Contra proferentem podrazumeva da tumačenje određenog termina ili ugovorne odredbe u sumnji treba tumačiti na štetu strane ugovornice koja je odgovorna za njegovo sastavljanje ili integrisanje u ugovor. Ukoliko bi, recimo, na određeni ugovor po pristupu - ugovor čiju sadržinu u potpunosti formira jedan ugovornik - ovo interpretaciono pravilo bilo primenjeno, ono bi nalagalo da se svaka nejasnoća u pogledu tumačenja određene odredbe ili termina u takvom ugovoru ima tumačiti na štetu te strane koja je ugovor sačinila. Drugim rečima, taj ugovornik bi snosio štetne posledice nedokazanog značenja sporne odredbe. Koristeći se ovim i brojnim drugim metodama koje doktrina i praksa nude, iznalaženjem objektivne namere ugovornika bi se moglo rešiti pitanje prirode mešovitog ugovora, a samim tim i pitanje primene Bečke konvencije.
Zaključak
U svakom konkretnom slučaju kada je Bečka konvencija deo pozitivnog prava koje se primenjuje na određeni ugovorni odnos, u kojem je predmet spora složeni (sui generis) ugovor sa elementima koji ga čine mešovitim, ili pak ugovor kojim se vrše porudžbine određene robe koja se tek ima proizvesti od materijala koje snabdevaju obe ugovorne strane, postoji mogućnost za primenu Bečke konvencije. U praksi su ovakve situacije od značaja zbog toga što je za određenog ugovornika (ne)primena Bečke konvencije na konkretan ugovorni odnos povoljnija zbog pravila koje konvencija sadrži.
Načelno, pravo nastoji da unese red u svet oko nas, ali to čini tek kad postoji objektivna potreba da se određeni odnosi urede. Dakle, nove okolnosti rađaju potrebu za novim pravilima. Idealan propis bi stoga bio onaj koji je sposoban da odoli zubu vremena, onaj koji odiše fleksibilnošću, te koji može da odgovori promenama u našoj svakodnevnici bez nagomilavanja novih pravila. Svedoci smo sve veće specijalizacije, razvoja tehnologije, ekspanzije međunarodne trgovine. Stoga, ako su održivost, fleksibilnost i univerzalnost vrednosti koje bi jedan pravni propis činile izuzetnim, onda član 3 predstavlja mehanizam koji Bečku konvenciju dovodi u vezu sa tim vrednostima. Tako, član 3 Bečke konvencije, konvencije koja predstavlja najčešće “globalno” materijalno pravo u međunarodnoj trgovini, može biti ključan za njenu održivu primenu u sve kompleksnijoj (ugovornoj) stvarnosti.
Rad je objavljen u naučnom časopisu “Branič” Advokatske komore Srbije, a takođe je nagrađen na konkursu za najbolji rad u oblasti alternativnog rešavanja sporova “Gašo Knežević” u organizaciji Udruženja za arbitražno pravo.
Kompanija Paragraf Lex ne preuzima odgovornost za tačnost i istinitost informacija prenetih iz spoljnih sadržaja odnosno drugih izvora, kao i za štetu koja eventualno iz toga, proistekne. Sve informacije objavljene u sekciji "Vesti" su namenjene u svrhu opšteg informisanja.
Izvor: Vebsajt Lawlife, Pavle Stavretović, advokat, 01.10.2024.
Naslov: Redakcija