ZAKON O SOCIJALNOJ ZAŠTITI: Inicijativa Poverenice za zaštitu ravnopravnosti za izmene i dopune Zakona

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u okviru nadležnosti propisanih Zakonom o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS", br. 22/2009 i 52/2021) prati sprovođenje zakona i drugih propisa i inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije. S tim u vezi, Poverenik je u prethodnom periodu Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja podneo više inicijativa koje su se odnosile na izmenu i/ili dopunu više odredaba Zakona o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011 i 117/2022 - odluka US). Imajući u vidu da do dana sastavljanja ovog dopisa Zakon o socijalnoj zaštiti nije izmenjen u skladu sa upućenim inicijativama, kao i da je Ministarstvo u prethodnom periodu najavljivalo izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti, u prilogu vam šaljemo objedinjenu inicijativu Poverenika za izmene i dopune ovog važnog zakona za sve naše građane i građanke.

Podsećamo da je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nakon sprovedene ex post analize zakona, izradilo Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti koji je, sredinom 2018. godine, stavljen na javnu raspravu. U obrazloženju je navedeno da su ciljevi izmena i dopuna bili: 1) Unapređenje kvaliteta usluga i sprovođenja stručnih postupaka u socijalnoj zaštiti; 2) Razvoj usluga socijalne zaštite koje se pružaju u lokalnoj zajednici; 3) Otklanjanje pravno-tehničkih nedostataka u postupcima čije sprovođenje je uređeno Zakonom o socijalnoj zaštiti; 4) Unapređenje mera i usluga podrške porodici i prevencije izmeštanja deteta iz porodice; 5) Jačanje kompetencija zaposlenih u organima i organizacijama koje obavljaju delatnost socijalne zaštite; 6) Širenje kapaciteta za pružanje usluga u socijalnoj zaštite; 7) Jačanje kapaciteta za praćenje, evaluaciju i unapređenje sistema socijalne zaštite; 8) Usaglašavanje Zakona o socijalnoj zaštiti sa drugim relevantnim zakonima.

Kako bi se postigli postavljeni ciljevi, Poverenik podseća na ranije podnete inicijative ovog organa kao i na preporuke mera u vezi sa unapređenjem sistema socijalne zaštite.

Još 2018. godine Poverenik je podneo Inicijativu za izmenu člana 82. stav 1. tačka 1) Zakona o socijalnoj zaštiti. U inicijativi je istaknuto da je pored povećanja propisane površine zemljišta prilikom odlučivanja o pravu na novčanu socijalnu pomoć potrebno uzeti u obzir i kvalitet zemljišta, mogućnost njegove obrade, davanja u zakup ili prodaje. Razlozi za pokretanje ove inicijative prvenstveno leže u činjenici da su često u riziku od siromaštva staračka porodična domaćinstva koja raspolažu površinom zemljišta većom od propisane. Rezultati istraživanja koje je tada sprovedeno, a koje su sproveli Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i Crveni krst Srbije, je pokazalo da svaka deseta starija osoba na selu nema lične prihode, dok pravo na novčanu socijalnu pomoć koristi samo 4% ispitanika. Takođe od ukupnog broja ispitanika samo 2% starijih koji žive na selu ima novčanu pomoć od dece ili rođaka, dok onih koji ostvaruju prihode od zakupa ima ispod 1%, pri čemu su ti prihodi minimalni. Pored toga, 70% starijih na selu žive u domaćinstvima koja imaju samo dva člana, te samim tim ne mogu da računaju ni na one pogodnosti u starosti koje može da pruži život u višegeneracijskom domaćinstvu. Iako smo jedna od zemalja sa najstarijim stanovništvom, broj starijih građana i građanki koje u Republici Srbiji ostvaruju pravo na novčanu socijalnu pomoć, prema podacima iz izveštaja Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu govore da je ovaj broj gotovo zanemarljiv u odnosu na ukupan broj korisnika ovog prava i da iznosi oko 5%. U Inicijativi je ukazano i na obaveze koje je Republika Srbija preuzela Programom reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji, a kojim je utvrđeno da je u cilju povećanja obuhvata i unapređenja adekvatnosti novčanih davanja potrebno preduzeti mere relaksiranja imovinskih uslova koji se uzimaju u obzir prilikom ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć, pre svega povećanja zemljišnog maksimuma u zavisnosti od kvaliteta zemljišta naročito kod staračkih domaćinstava. Neophodno je utvrditi realnu mogućnost ostvarivanja prihoda od zemlje u vlasništvu u situacijama kada ona prelazi imovinski cenzus propisan zakonom, jer vlasništvo nad zaparloženom zemljom u udaljenim krajevima, posebno u savremenim uslovima poljoprivredne proizvodnje, ne znači da ta zemlja može da obezbedi adekvatan prihod za normalan i dostojan život. U Inicijativi je ukazano i na dodatnu podršku koju je predložio Fiskalni savet a koja se odnosi na ukidanje obaveze plaćanja PIO doprinosa za poljoprivredna domaćinstva koja poseduju manje od 10 hektara zemljišta, navodeći da uspostavljanje sistema socijalnih karata omogućava državnoj upravi da unapređeni sistem socijalne zaštite staračkih domaćinstava efikasno implementira sa skromnim dodatnim troškovima od svega nekoliko milijardi dinara godišnje.

Pored toga, Poverenik ukazuje i na potrebu da se razmotri isključujući uslov iz člana 82. stav 1. tačka 2) Zakona o socijalnoj zaštiti kojim je propisano da pravo na novčanu socijalnu pomoć ne može ostvariti pojedinac, odnosno porodica ako je pojedinac, odnosno član porodice prodao ili poklonio nepokretnu imovinu ili se odrekao prava na nasleđivanje nepokretne imovine ili ako je protekao period u kojem bi, od tržišne vrednosti nepokretne imovine koju je prodao, poklonio ili se odrekao prava na nasleđivanje, mogao obezbeđivati pomoć u smislu ovog zakona. Poverenik smatra da je ovaj uslov potrebno posebno razmotriti sa aspekta kako njegove celishodnosti kao uslova koji u potpunosti onemogućava osobu da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć tako i njegove trajnosti u smislu da nije propisan rok u zakonu već se kao relevantno jedino uzima koliko bi u slučaju da se lice nije eventualno odreklo moglo zbrinuti sebe ili članove porodice. Poverenik smatra da ovako kako je sada postavljen uslov u članu 82. stav 1. tačka 2) Zakona o socijalnoj zaštiti on praktično može jednu osobu ili porodicu onemogućiti da trajno ostvari pravo na socijalnu pomoć zato što je u ranijem periodu kada to lice, primera radi nije ni bilo socijalno ugroženo se odreklo prava u korist srodnika, ne znajući za eventualne posledice takvog odricanja. Takođe, Poverenik ukazuje da je nužno sagledati opravdanost ovog uslova posebno s obzirom na još uvek duboko ukorenjene predrasude i uverenja i obrasce ponašanja u kojima primat ima tradicija nad zakonom u postupku nasleđivanja i gde su još uvek snažno ukorenjeno očekivanje da se imovina deli na način da se žene odriču svog prava na nasledstvo u korist muških srodnika. U Istraživanju o naslednim pravima i stavovima prema nasleđivanju u Srbiji, koje je Poverenik sproveo 2024. godine ukazano je da zabrinjava podatak da je svega 64% ispitanika odgovorilo da zakoni u Srbiji propisuju jednaka prava muškaraca i žena u pogledu nasleđivanja. Ovo ukazuje da čak trećina ispitanika (36%) ili nije upoznata sa zakonskim odredbama, ili smatra da postoji određeni stepen neravnopravnosti koju zakon dozvoljava. Kada je reč o praktičnoj primeni zakona, iako pravni okvir garantuje jednaka prava muškarcima i ženama, tek nešto više od petine ispitanika (23%) smatra da muškarci i žene u potpunosti imaju jednaka prava na nasleđivanje. Dodatnih 30% smatra da uglavnom imaju jednaka prava, a čak 36% smatra da žene nemaju jednaka prava kao muškarci.

Takođe nije retko ni da građani ne znaju da ih odricanje od nasleđa ma koliko ono malo bilo može onemogućiti na veoma dug period u ostvarivanju prava iz socijalne zaštite. Pored toga, postavlja se pitanje opravdanosti ovakvog uslova posebno u situacijama ako se neko odrekao imovine da bi na taj način drugom članu porodice omogućio nužan smeštaj za život. Poverenik smatra da uslovi za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć moraju biti takvi da nijedno lice ili porodica ne ostanu bez ovog prava u situaciji kada su ugroženi do te mere da ne mogu da obezbede svoju egzistenciju i minimalne standarde koje svaki čovek treba da ima. Posebno treba voditi računa da osobe koje su u većem riziku od diskriminacije za koje i Ustav propisuje da uživaju posebnu zaštitu kao što su primera radi žene, deca, osobe sa invaliditetom, samohrani roditelji i sl. u skladu sa zakonom budu podržani i zaštićeni kada se nađu u stanju socijalne potrebe. Predlažemo da se, s tim u vezi, sagledaju rešenja koja nudi uporedno-pravna praksa u pogledu uslova koje lice, odnosno porodica treba da ispuni u postupku ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti dalje podseća da je Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvu zdravlja uputio i preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti u pogledu propisivanja standarda za pružanje usluga iz člana 60. stav 3. Zakona o socijalnoj zaštiti koji nikada nisu razrađeni iako je Zakon o socijalnoj zaštiti stupio na snagu još 2011. godine. Cilj ove preporuke je bio da se preduzmu potrebne mere i aktivnosti kako bi se omogućilo ostvarivanje socio-zdravstvenih usluga i pružanje usluga onoj kategoriji korisnika koji zbog specifičnog socijalnog i zdravstvenog statusa imaju potrebu i za socijalnim zbrinjavanjem i za stalnom zdravstvenom zaštitom ili nadzorom. Poverenik je ukazao na demografske trendove koji predviđaju produženje očekivane dužine života što će dovesti i do značajnog uvećanja zastupljenosti starijih lica koja imaju 80 i više godina. S obzirom na visoku zastupljenost starijih koji žive sami, često i bez podrške porodice, postojaće sve veća potreba za uslugama službe za kućno lečenje i palijativno zbrinjavanje. Pored toga, treba imati u vidu i važnost palijativnog zbrinjavanja koje je veoma značajno za poboljšanje kvaliteta života pacijenta u terminalnoj fazi, jer mu je usled zdravstvenog stanja, odnosno faze razvoja bolesti, pored medicinske terapije potrebna i dodatna podrška u otklanjanju fizičkog i psihičkog bola, kao i prevazilaženju drugih poteškoća koje donosi terminalna faza. Usluge palijativnog zbrinjavanja predstavljaju specifičan i najvažniji vid podrške za pojedince i porodice koji se suočavaju sa problemima u određenoj fazi bolesti, pa je potrebno definisati i posebne standarde za ovu vrstu usluge, kao i ovlašćenja za nadzor i kontrolu nad pružanjem usluge.

U Programu reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji (ESRP), koji je Vlada Republike Srbije usvojila, predviđen je nastavak procesa deinstitucionalizacije i razvoj vaninstitucionalnih usluga u zajednici, odnosno obezbeđivanje sredstava i profesionalnih kapaciteta za širenje i razvoj vaninstitucionalnih usluga.

Takođe Republika Srbija usvojila je i Strategiju deinstitucionalizacije i razvoja usluga socijalne zaštitu u zajednici za period od 2022-2026. godine (i pripadajući akcioni plan), koja, između ostalog, treba da omogući razvoj usluga socijalne zaštite u zajednici, što će doprineti da korisnici sistema socijalne zaštite kojima je potrebna intenzivnija podrška većinu svojih potreba zadovoljavaju u prirodnom okruženju.

Kada se posmatra zadovoljenje potreba stanovništva, evidentan je nedostatak u pogledu obima i vrste usluga socijalne zaštite, njihove dostupnosti i kontinuiteta. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu ni najrazvijenija usluga pomoć u kući nije dostupna u svim lokalnim samoupravama, dok u zemlji postoji samo jedan dnevni boravak za odrasle i starije osobe kojima je potreban celodnevni nadzor i podrška, postoje svega tri ustanove koje pružaju uslugu prihvatilišta i dnevnog boravka za decu i mlade koja rade na dve opštine u Beogradu, nedovoljan je broj i kapacitet prihvatilišta za žrtve nasilja tzv. “sigurnih kuća” i sl. Problem predstavlja i nedostatak saradnje između lokalnih samouprava u slučaju kada, primera radi, korisnik usluge socijalne zaštite živi na teritoriji jedne, a školuje se ili radi na teritoriji druge lokalne samouprave. Takođe, u praksi se javlja problem i kontinuiteta odgovarajuće podrške koja će osobi sa invaliditetom omogućiti punu inkluziju. Praksa Poverenika, kao i različita istraživanja su pokazala da, posebno osobe sa autizmom, kao i osobe koje boluju od retkih bolesti dosadašnji sistem socijalne zaštite nije prepoznavao u dovoljnoj meri, odnosno da jedan broj usluga ne odgovara potrebama ovih korisnika. Naročito je problem izražen kada osoba završi osnovno i srednje obrazovanje i kada navrši 26 godina života u pogledu ostvarivanje dalje podrške iz sistema socijalne zaštite, bilo kroz korišćenje usluge dnevnog boravka, personalne asistencije ili neke druge usluge socijalne zaštite.

Nedostatak usluga socijalne zaštite dovodi do nejednakog položaja lica koja usluge podrške ne mogu da ostvare uopšte ili ne mogu da ih ostvare u kontinuitetu, odnosno dovodi do diskriminacije tih lica po osnovu različitih ličnih svojstava - invaliditeta, starosnog doba, zdravstvenog stanja i sl.. Problem je i što zbog nedostatka organizovanih usluga postoji veliki broj neformalnih negovatelja, koji su najčešće žene, što ih dodatno opterećuje, onemogućava uključivanje na tržište rada, stvara ekonomsku zavisnost i produbljuje rodnu nejednakost. U smislu navedenog neophodno je prilikom izmena zakona razmotriti načine finansiranja i ujednačavanja pružanja usluga socijalne zaštite na čitavoj teritoriji zemlje u skladu sa potrebama stanovništva, pri čemu je potrebno izvršiti analizu postojećih usluga, da li su one predviđene tako da njihovim ostvarivanjem mogu da se zadovolje različite potrebe korisnika. Primera radi praksa Poverenika je pokazala da su pojedina lica podržana uslugama u procesu obrazovanja, ali da takva podrška izostaje u procesu rada (sobe sa autizmom, osobe koje boluju od retkih bolesti…). Naročito je problem izražen kada osoba završi osnovno i srednje obrazovanje i kada navrši 26 godina života u pogledu ostvarivanje dalje podrške iz sistema socijalne zaštite, bilo kroz korišćenje usluge dnevnog boravka, personalne asistencije ili neke druge usluge socijalne zaštite. Tako je primera radi sa uslugom personalne asistencije koja u članu 99. Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite ("Sl. glasnik RS", br. 42/2013, 89/2018 i 73/2019) propisuje da su usluge personalne asistencije dostupne punoletnim licima sa invaliditetom sa procenjenim I ili II stepenom podrške, koja ostvaruju pravo na uvećani dodatak za tuđu negu i pomoć, imaju sposobnosti za samostalno donošenje odluka, radno su angažovana ili aktivno uključena u rad različitih udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključene su u redovni ili individualni obrazovni program. Svrha ove usluge, u skladu sa članom 100. Pravilnika je pružanje odgovarajuće individualne praktične podrške koja je korisniku neophodna za zadovoljavanje ličnih potreba, uključivanje u obrazovne, radne i društvene aktivnosti u zajednici radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti. Osobi sa invaliditetom koja nije sposobna za samostalno donošenje odluka, treba pružiti odgovarajuću podršku da ona tu odluku donese, odnosno treba nastaviti sa pružanjem određenog vida podrške i kada završi osnovnu i srednju školu u cilju održanja i unapređenja postignutog nivoa inkluzije. Istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 71 roditelja i 30 osoba sa invaliditetom, starosti od 18 do 65 godina, govori da najveći broj njih živi sa roditeljima, svega 13 procenata ima formiranu sopstvenu porodicu, isti procenat živi samostalno, a svaki deseti je u ustanovi socijalne zaštite. Tek petina osoba sa invaliditetom ima podršku personalnog asistenta koji se finansira iz budžeta lokalne samouprave, a 13% njih ovu uslugu plaća sopstvenim novcem. Samo četvrtina roditelja dece sa invaliditetom ima podršku ostalih članova porodice, što znači da praktično sav teret brige pada na njih.

Usluga predah smeštaja na teritoriji grada Beograda je kratkoročni i povremeni smeštaj dece i mladih sa smetnjama u razvoju, koji se obezbeđuje kao dnevni, vikend ili višednevni smeštaj, radi pružanja podrške korisnicima i njihovim porodicama u održavanju i poboljšanju kvaliteta života, sa ciljem ostanka korisnika u porodici. Usluga predah smeštaja pruža se deci i mladima sa smetnjama u razvoju uzrasta od pet do 26 godina života i između ostalog i deci sa intelektualnim teškoćama i autizmom, sa višestrukim smetnjama u razvoju, sa senzornim invaliditetom, sa fizičkim invaliditetom. S tim u vezi, Poverenik smatra da je ova usluga dobar primer unapređivanja usluga socijalne zaštite, ali da je ograničena samo na teritoriju Beograda i da kapacitet “Centra za smeštaj i dnevni boravak omladine i dece ometene u razvoju” nedovoljan, imajući u vidu da je dostupan samo za 51 korisnika.

Godinama Poverenik ukazuje na nedovoljne kvantitativne i kvalitativne kapacitete centara za socijalni rad koji predstavljaju ključne ustanove u ostvarivanju prava i usluga socijalne zaštite. O kapacitetima pojedinih sistema govori i Izveštaj o reviziji svrsishodnosti poslovanja - Efikasnost u radu centara za socijalni rad u pružanju socijalne i porodično-pravne zaštite Državne revizorske institucije (DRI), u kome je između ostalog navedeno da, u periodu 2020 - 2022. godine, u proseku osam centara za socijalni rad nije imalo nijednog zaposlenog socijalnog radnika, 21 centar je radio bez pravnika, 17 centara bez psihologa, a 57 bez pedagoga. Prilikom izmena zakona potrebno je izvršiti analizu svih poslova koje obavljaju centri za socijalni rad, kao i da li postoji mogućnost da se pojedini poslovi iz nadležnosti centra za socijalni rad drugačije organizuju, kao što je primera radi rešavanje po zahtevima za ostvarivanje prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i uvećani dodatak, posebno kada je se radi o ostvarivanju ovog prava u nivou razlike između prava iz oblasti socijalne zaštite i prava koje je ostvareno u drugom sistemu kao što je na primer sistem penzijskog i invalidskog osiguranja. S tim u vezi, podsećamo da je u Programu reformi politike zapošljavanja i socijalne politike u procesu pristupanja Evropskoj uniji predviđeno da je potrebno unaprediti sistem dugotrajne nege tako što će se preispitati opravdanosti postojanja davanja iz dva sistema - po osnovu osiguranja (PIO) i socijalno davanje iz sistema socijalne zaštite, uz detaljniju analizu načina dodele i korišćenja funkcionalnih kriterijuma za dodelu dodatka za pomoć i negu od strane Komisije PIO fonda, što bi omogućilo veću dostupnost prava osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama.

Dalje, Poverenik podseća da je u toku 2019. godine uputio Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja preporuku mera za ostvarivanje ravnopravnosti u vezi sa obnavljanjem licenci stručnim radnicama koje su koristile trudničko, porodiljsko ili odsustvo sa rada radi nege deteta. Naime, Zakonom o socijalnoj zaštiti nisu regulisani slučajevi u kojima se zahtevom za obnavljanje licence Komori obrate stručni radnici koji su zbog trudničkog, porodiljskog, odsustvovanja sa rada radi nege deteta ili zbog ozbiljnih zdravstvenih problema, odsustvovali sa rada u periodu važenja licence i zbog toga nisu bili u mogućnosti da u propisanom roku ispune uslove za obnavljanje licence. Dakle, u Zakonu postoji pravna praznina u pogledu dužine trajanja licence, roka za podnošenje zahteva za obnavljanje licence, odnosno uslova koji važe za obnavljanje licence, za navedene stručne radnike i radnice, usled čega bi oni mogli izgubiti pravo da obavljaju poslove za koje je predviđena licenca.

Kako bi se obezbedila nediskrimnatorna primena u praksi Poverenik je uputio dopis Komori socijalne zaštite u kojem je ukazao na antidiskriminacione propise koje je potrebno imati u vidu kada se radi o tumačenju na koji način treba prevazići postojeću pravnu prazninu. U članu 10. Pravilnika o licenciranju stručnih radnika u socijalnoj zaštiti utvrđeno je da je stručni radnik dužan da se usavršava u skladu zakonom, drugim propisom kojim je uređeno stručno usavršavanje u socijalnoj zaštiti i ovim pravilnikom, dok stručno usavršavanje obuhvata kontinuirano praćenje razvoja teorije i prakse socijalne zaštite i sticanje znanja i veština koji unapređuju proces zaštite i podrške korisnika. Ovim članom propisano je da se stručnom radniku licenca obnavlja ako ispunjava uslove za obnavljanje licence sticanjem zahtevanog broja bodova, u skladu sa ovim pravilnikom. Takođe, stavom 6. ovog člana propisano je da stručni radnik u prikupljanju bodova učestvuje aktivno i pasivno, u skladu sa Bodovnom listom, kao i da je u obavezi da do kraja tekuće kalendarske godine podnese Komori odgovarajuće dokaze o broju stečenih bodova u proteklom periodu, te da će se stručnom radniku priznati bodovi iznad broja predviđenog ovim pravilnikom za obnavljanje licence, ako su ostvareni tokom perioda do obnavljanja licence, a najviše 20 bodova, prilikom narednog obnavljanja licence. U članu 19. Pravilnika propisano je da stručni radnik ispunjava uslove za obnovu licence ako je u periodu od šest godina od izdavanja licence, ostvario 120 bodova, s tim što u prve tri godine treba da ostvari 30% bodova od ukupno utvrđenog broja, kao i da je u obavezi da najmanje 30% bodova stekne tako što aktivno učestvuje u njihovom prikupljanju, u skladu sa Bodovnom listom. Analizirajući navedene odredbe Poverenik je konstatovao da ni Pravilnikom o licenciranju stručnih radnika u socijalnoj zaštiti, nisu regulisani slučajevi u kojima se zahtevom za obnavljanje licence Komori obrate stručni radnici i radnice koji su iz gore navedenih razloga odsustvovali sa rada u periodu važenja licence i zbog toga nisu bili u mogućnosti da u propisanom roku prikupe odgovarajući broj bodova u skladu sa Bodovnom listom i obnove licencu. Dakle, i u Pravilniku takođe postoji pravna praznina u pogledu zahtevanog broja bodova za stručne radnike i radnice koji su periodu važenja licence iz navedenih razloga odsustvovali sa rada, zbog čega nisu bili u mogućnosti da učestvuju u prikupljanju bodova, aktivno i pasivno, usled čega bi mogli izgubiti pravo da obavljaju poslove za koje je predviđena licenca. S tim u vezi, Poverenik je ukazao na Konvenciju o jednakim mogućnostima i tretmanu za radnike i radnice (radnici sa porodičnim obavezama) broj 156 iz 1981. godine koja se primenjuje na radnike i radnice koji imaju obaveza prema deci koju izdržavaju i kada im te obaveze ograničavaju mogućnost da se ekonomski angažuju i napreduju. Države članice su se obavezale da kao cilj nacionalne politike postave mogućnost da ova lica iskoriste sva prava iz radnog odnosa bez diskriminacije. Konvencijom o zaštiti materinstva Međunarodne organizacije rada br. 183. iz 2000. godine propisana je obaveza svake članice da usvoji mere kako bi obezbedila da materinstvo ne bude izvor diskriminacije u oblasti radnih odnosa. Imajući u vidu da je Republika Srbija u procesu usaglašavanja zakonodavstva sa propisima Evropske unije, ukazali smo i na Direktivu 2006/54/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 5. jula 2006 o sprovođenju načela jednakosti i jednakih mogućnosti muškaraca i žena u pitanjima zapošljavanja i obavljanja zanimanja, koja u članu 2. stav 2. predviđa: “U smislu ove Direktive, diskriminacija obuhvata….(c) svaki nepovoljni tretman žene u vezi s trudnoćom ili porodiljskim odsustvom u smislu Direktive 92/85/EEZ”. Ukazujemo takođe i na Direktivu Saveta 200/78/EZ od 27. novembra 2000-opšti okvir za ravnopravan tretman u zapošljavanju i profesiji koja u Preambuli predviđa: “(3) U implementiranju principa ravnopravnog tretmana, Zajednica treba da, u skladu sa članom 3(2) Ugovora EZ, teži da eliminiše neravnopravnost i da promoviše ravnopravnost muškaraca i žena, naročito jer su žene često žrtve višestruke diskriminacije.”

Imajući u vidu da je Zakonom o socijalnoj zaštiti između ostalog utvrđeno da bliže uslove za izdavanje licence, obrazac licence i način izdavanja i obnavljanja licence stručnim radnicima, propisuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu, Poverenik je uputio preporuku mera kako bi se predupredilo tumačenje odredaba Pravilnika suprotno antidiskriminacionim propisima. Iako je tumačenjem propisa u skladu sa predlogom Poverenika, problem trenutno prevaziđen, smatramo neophodnim da se navedena materija uredi i zakonom.

Na kraju, imajući u vidu činjenicu da je Zakon o socijalnoj zaštiti krovni i najbitni zakon u oblasti socijalne zaštite, Poverenik ukazuje da je prilikom izrade ovog zakona, odnosno njegovih izmena i dopuna neopohdno uraditi procenu uticaja propisa na ostvarivanje prava socioekonomski ugroženih lica ili grupa lica koja u skladu sa članom 14. Zakona o socijalnoj zaštiti treba da sadrži: 1) sveobuhvatan opis stanja u oblasti koja je predmet regulisanja sa posebnim osvrtom na socioekonomski ugrožena lica i grupe lica; 2) procenu neophodnosti i srazmernosti nameravanih izmena propisa sa aspekta poštovanja načela jednakosti i prava socioekonomski ugroženih lica i grupa lica; 3) procenu rizika za prava, obaveze i na zakonu zasnovane interese lica i grupa lica iz stava 3. ovog člana.

Izvor: Vebsajt Poverenica, 25.11.2024.
Naslov: Redakcija