ZAKON O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA NA PUTEVIMA: Pravna priroda evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi

U sporovima između oštećenih i osiguravajućih društava neretke su situacije da oštećena strana uz tužbu za naknadu štete kao dokazne priloge dostavlja i Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi umesto policijskog zapisnika, a koji izveštaj sadrži bitne podatke o mestu i vremenu saobraćajne nezgode, njenim učesnicima, oštećenjima. Navedeni izveštaj takođe neretko sadrži i izjavu jednog od vozača o sopstvenim propustima u saobraćajnoj nezgodi, odnosno o sopstvenoj krivici za istu, što će po pravilu biti osiguranik društva za osiguranje. Takva izjava osiguranika osiguravajućeg društva predstavlja conditio sine qua non nastupanja obaveze osiguranja na isplatu tako nastale štete.

Međutim, iako je Evropski izveštaj zakonom propisani obrazac koji sačinjavaju učesnici saobraćajne nezgode kako bi dokumentovali štetu, procenili visinu i opisali njen nastanak, u praksi je sporno da li Evropski izveštaj može da zameni policijski zapisnik, što je bitno naročito kod KASKO osiguranja i da li izjava vozača o sopstvenoj odgovornosti za nezgodu u sadržini izveštaja može da se tretira kao nedvosmisleno priznanje i validan dokaz o građansko pravnoj odgovornosti štetnika.

Ukoliko pođeno od regulative, Evropski izveštaj je regulisan članom 7 st. 1 tačka 83 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013 - odluka US, 55/2014, 96/2015 - dr. zakon, 9/2016 - odluka US, 24/2018, 41/2018, 41/2018 - dr. zakon, 87/2018, 23/2019, 128/2020 - dr. zakon i 76/2023) i determinisan kao obrazac koji popunjavaju učesnici u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je nastala manja materijalna šteta, a koji je učesnik u saobraćajnoj nezgodi dužan da popuni kada ovlašćeno lice ne vrši uviđaj u situaciji kada je opet nastala manja šteta. Već iz navedenog proizlazi nedoumica oko toga šta se smatra manjom štetom, za šta ne postoji jedinstveni stav, budući da se prema stanovištu prakse pod manjom štetom podrazumeva ona koja je u rasponu između 500,00 EUR do 1.000,00 EUR, dok policijski organi kada sačinjavaju zapisnik često tretiraju manje štete do 200.000,00 RSD, što nedvosmisleno i navode na zapisniku. Nejedinstven stav u pogledu procene manje štete, a priori svakako otežava ocenu vozača – učesnika u saobraćajnoj nezgodi da donesu odluku da li će sami sačiniti navedeni obrazac, ili će pozvati policiju da izađe na lice mesta, izvrši uviđaj u zapisnički konstatuje zatečeno stanje.

Sa druge strane, policijski zapisnik nije formalni obrazac, već predstavlja javnu ispravu koja je sačinjena od strane javnih organa kao nosilaca javno pravnih funkcijama u granicama njihovih ovlašćenja za koju važi pretpostavka tačnosti i koji na taj način jemče za ono što je zapisnički konstatovano. U tom smislu strogo posmatrano Evropski izveštaj kao obrazac ne bi mogao da ima karakter javne isprave, te prema tome ni najjači stepen dokazne snage koju Zakon o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 - dr. zakon) priznaje takvim ispravama, kako je to određeno u čl. 238. Međutim, kazano ne znači da je Evropski izveštaj beznačajan, odnosno isti se mora ceniti kao dokaz u prilog nastanka nezgode i drugih relevantnih okolnosti u vezi sa nastankom i procenom tako nastale štete, a koji sud procenjuje zasebno, ali i u vezi sa ostalim dokazima i čini njegovu pravnu evaluaciju na šta je ovlašćen članom 8 Zakona o parničnom postupku.

Uprkos navedenom, uočeno je postupanje osiguravajućih društava kod KASKO osiguranja u vidu odbijanja isplate naknade iz osiguranja u slučaju da je sačinjen Evropski izveštaj, a da nije pozivana policija da izađe na lice mesta i sačini zapisnik, što podrazumeva suprotno postupanje, odnosno nepriznavanje dokaznog karaktera o postojanju i visini štete takvom izveštaju. Navedeno postupanje osiguravajućih društava može se posmatrati sa stanovišta koje podrazumeva da se priroda KASKO osiguranja sa većim premijskim stepenom odnosi na rizike od većih šteta, a koje se najčešće jednače sa totalnom štetom do koje dolazi usled krađe vozila ili njegovog potpunog oštećenja delovanjem nakon najčešće spoljnjeg uzroka, koji neretko poprima karakter više sile. Tada je nerentabilno popravljati vozilo, odnosno troškovi popravke samog vozila bi bili veći od njegove vrednosti u momentu realizacije rizika i nastanka štete, sve uzimajući u obzir stepen amortizacije vozila. U takvim situacijama, osiguravajuća društva moraju da imaju pouzdan dokaz o realizaciji osiguranog slučaja, a ujedno i ostvarenju rizika od čega zavisi i njihova obaveza na isplatu naknade iz osiguranja. Prema njihovoj praksi za takve “velike” štete Evropski izveštaj kao obrazac ne dokumentuje štetu na način kao što se to čini validnom javnom ispravom u pogledu policijskog zapisnika, propisno sačinjenog u granicama ovlašćenja organa koji ga je sačinio.

Problematika pravnog karaktera Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi dalje se odnosi i na tretiranje izjave jednog od učesnika saobraćajne nezgode o sopstvenim propustima, odnosno o njegovoj odgovornosti za istu. Drugim rečima, da li navode jednog od učesnika saobraćajne nezgode o sopstvenom propustu možemo tretirati kao priznanje krivice i da li je isto validan dokaz o njegovoj građansko pravnoj odgovornosti?

Na postavljeno pitanje nije jednostavno odgovoriti, budući da ne postoji jednodušno postupanje judikature, a sa druge strane, upitno je da li se izjava jednog od učesnika u saobraćajnoj nezgodi može tretirati kao nedvosmislena izjava o priznanju krivice, posebno kod činjenice da se krivična i građansko pravna odgovornost utvrđuju u zakonom sprovedenom postupku od strane suda koji donosi konačnu odluku o krivici, odnosno o tome da li je bilo protivpravnog postupanja ili ne. Ovo naravno nije moguće bez dokaznog postupka koji neretko uključuje ne samo iskaze učesnika u saobraćajnoj nezgodi, već i izjave svedoka, ali i veštačenja od strane veštaka odgovarajuće specijalnosti. Pa tako, u parničnom postupku, u kome se utvrđuje građansko pravna odgovornost i postojanje protivpravnosti u radnjama štetnika, neretko se predlaže saobraćajno – tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njihovih propusta, kao i eventualnog doprinosa istoj. Na taj način sud može da svestrano raspravi predmetnu stvar i ocenom sveukupnih dokaza donese konačnu odluku o odgovornosti za štetu, njenom postojanju i visini.

Uzimajući u obzir gore navedeno, nije jednostavno opredeliti pravni karakter Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi u pogledu tretiranja onoga što je u njemu sadržano, što svakako predstavlja značajan posao sudske prakse u daljim postupanjima prvostepenih i drugostepenih organa. Bogata praksa iznetim slučajevima koji su česti pred sudovima, dalje bi trebalo da vodi kristalisanju stava o pravnoj prirodi takvog izveštaja i onoga što on dokumentuje, a što bi mogla da bude tema narednih radova.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu, 08.12.2024.
Naslov: Redakcija