ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Nedostaci sporazuma o priznanju krivičnog dela

Sporazum o priznanju krivičnog dela uveden je u naše zakonodavstvo Izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2009. godine, tada pod nazivom Sporazum o priznanju krivice, a kasnije Zakonikom o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US) iz 2011. godine pod nazivom Sporazum o priznanju krivičnog dela.

O pojmu, elementima, pravnoj prirodi, postupku zaključenja i odlučivanja o sporazumu o priznanju krivičnog dela, kao i o prednostima koje ovaj institut nosi pisali smo u blogu pod nazivom “Sporazum o priznanju krivičnog dela”.

Međutim, ovaj pravni institut pored prednosti, svakako ima i nedostatke, na koje je ukazano i u našoj i u stranoj pravnoj literaturi.

Nedostaci sporazuma o priznanju krivičnog dela mogu se posmatrati sa više aspekata: sa aspekta samih okrivljenih, sa aspekta pravnog sistema u celini, posebno poverenja javnosti i oštećenih u pravni sistem.

Zaključenjem sporazuma o priznanju krivičnog dela okrivljeni se odriče ustavnog prava na suđenje, jer sporazum predstavlja odstupanje od pravila da se okrivljenom sudi na glavnom pretresu i da se presuda donosi na osnovu dokaza provedenih na glavnom pretresu. Istovremeno samim zaključenjem sporazuma o priznanju krivičnog dela okrivljeni nema garanciju da će isti biti i prihvaćen od strane suda, jer o sporazumu odlučuje sud, a ne tužilaštvo sa kojim se zaključuje. Zaključenjem sporazuma se okrivljeni osim prava na suđenje, odriče i prava da sam sebe ne okrivljuje, prava da ispituje svedoke protiv sebe i prava na žalbu, pa i mogućnosti da bude oslobođen od optužbe.

U literaturi se ističe da je nedostatak sporazuma o priznanju krivičnog dela opasnost da se na osnovu istog osudi nevino lice, da okrivljeni zaključi sporazum iako nije kriv, iz nekih njemu znanih razloga (da bi zaštitio nekog drugog, da bude nateran od nekog). Pošto sud ne provodi dokaze prilikom odlučivanja o sporazumu o priznanju krivičnog dela, već odlučuje o samom sporazumu, i samo proverava da li priloženi dokazi nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog, to sporazum može voditi osudi nevinog lica. Ova opasnost je mnogo manja kada se sudi na glavnom pretresu u redovnom postupku.

Takođe se ističe da nekad okrivljeni mogu da osećaju pritisak da zaključe sporazum o priznanju krivičnog dela, da čak priznaju i delo koje nisu izvršili, kako bi izašli iz pritvora, da ne bi trpeli druge štete, izgubili posao, ili pak iz privatnih, porodičnih razloga.

Neki okrivljeni zaključuju sporazume o priznanju krivičnih dela jer veruju da je to jedini način da izbegnu strožu kaznu od one koju bi dobili na suđenju.

Ističe se dalje da imućniji okrivljeni mogu da priušte iskusne advokate i da pažljivo pristupe pregovorima za zaključenje sporazuma, koji im daju savet da li da idu na suđenje ili da pristupe zaključenju sporazuma, dok siromašniji tu mogućnost nemaju. Stoga se ističe da sporazumi nisu uvek pravični za sve okrivljene jer neki ne mogu sebi da obezbede dobre branioce, zbog loših materijalnih prilika, da su strože kazne za one koji nisu angažovali dobre advokate.

Kritičari sporazuma o priznanju krivičnog dela ističu da kod istog postoji nejednakost strana, da tužioci imaju prednost u odnosu na okrivljene, da su im data velika ovlašćenja i moć. Ističe se da se može vršiti pritisak na okrivljene da zaključe sporazum o priznanju krivičnog dela i to pritvorom, obećanjem da će se predložiti ukidanje pritvora, a u suprotnom okrivljenog može da čeka dugo suđenje i duži pritvor, kao i veliki troškovi postupka.

Sa aspekta pravnog sistema u celini sporazum o priznanju krivičnog dela je institut koji omogućava efikasnije i brže okončanje krivičnih postupaka, smanjenje troškova postupka i trošenja resursa tužilaštva. Uporednopravno, posebno u zemljama anglosaksonskog pravnog sistema, odakle i potiče, pravilo je da se krivični postupci završavaju sporazumima o priznanju krivičnog dela, a suđenja su izuzetak.

Međutim, kritičari ovog instituta ističu da on može biti i štetan za pravni sistem. Ističu da sporazumi o priznanju krivičnog dela omogućavaju okrivljenima da izbegnu odgovornost za krivična dela koja su izvršili, te da je ovaj institut nepravičan. Stoga ističu da samo presuda doneta posle suđenja, odnosno glavnog pretresa obezbeđuje ostvarenje principa krivičnog postupka i krivičnog prava.

Nadalje, ističe se da sporazumi o priznanju krivičnog dela omogućavaju blaže kažnjavanje okrivljenih, što u javnosti stvara sliku da se zakon ne primenjuje jednako na sve, da neki mogu da izbegnu kažnjavanje za krivična dela koja su izvršili ili da budu blaže kažnjeni nego što su zaslužili, te da je sistem popustljiv. Samim tim stvara se utisak da pravda nije zadovoljena, urušava se poverenje javnosti u pravni sistem i u legitimitet sudskih odluka.

Konačno, same žrtve mogu da osećaju da je presuda doneta na osnovu sporazuma blaga, pa ni žrtve više ne veruju u pravni sistem i u pravdu, osećaju se prevareno, veruju da su okrivljeni privilegovani od strane sistema.

Našem sistemu se posebna kritika upućuje da se sporazum o priznanju krivičnog dela može zaključiti za sva krivična dela, pa i ona najteža.

Iz prethodnog i ovog bloga, vidi se da idealnog rešenja nema. Kao i mnogi drugi, i institut sporazuma o priznanju krivičnog dela ima i svoje prednosti, ali i nedostatke. Na tužilaštvima i sudovima je odgovornost da ga stručno i savesno primenjuju.

Izvor: Vebsajt USAID-ovog projekta ‘Pravda za sve’, Otvorena vrata pravosuđa, Julijana Mogoš-Živković - Sudija Višeg suda u Negotinu i član Upravnog odbora Društva sudija Srbije, 18.07.2024.
Naslov: Redakcija